Dame i gospodo, uvaženi gosti , dragi članovi delegati Demokratske stranke,
Hvala vam što ste danas ovde, hvala vam što ste nam verovali u svih ovih pet, ne tako lakih godina i što ste ostali sa nama. Pre svega, hvala našim kolegama i prijateljima iz drugih stranaka koji su nam danas uputili razumne i odlučne reči. Zaista, u Srbiji je danas vreme za razum i odlučnost. Takođe vreme za otpor, vreme da se podvuče crta, vreme da se svedu računi, da se vidi šta smo u ovih pet godina uradili koji poslovi su ostali neobavljeni i možda, pre svega vreme za solidarnost, za saradnju.
I ova naša skupština može da postane baš u tom smislu, jedan prelomni trenutak u ovoj našoj petogodišnjoj stranačkoj istoriji. Jedna tačka, od koje ćemo sa svešću da smo se sa istim ciljem pre pet godina okupili, i sa istim ciljem sa raznih strana sa raznih profesija ušli u politiku da će ta svest da taj isti cilj je mogo važniji od svih međusobnih razlika, dnevnih procena, taktike koju ova ili ona stranka namerava da primeni da će taj isti cilj biti garant da ćemo taj cilj ostvariti.
Ako je taj cilj ono što nam je zajedničko, onda valjda samo zajedno možemo da ga ostvarimo. Želim da sa ove skupštine ponesete jednu poruku u mesta u koja ćete posle otići. Srbiju može spasiti samo novo poverenje u sebe. Srbiji je neophodna nova politika, Srbiji je potrebna vizija, Srbiji je potrebna hrabrost novog početka. Ovo što danas imamo ne može se popravljati. Ovo što danas imamo pogrešno je kao celina. Naš sistem je loš. Nisu samo loše pojedine pozicije u tom sistemu, ne mogu se zameniti samo šrafčići, ne mogu se zameniti samo ljudi, ne mogu se zameniti čak ni čitave garniture. Ne može da ode jedna vlast da bi došla druga, ako sistem ne bude promenjen, narod neće povratiti poverenje u ovu državu.
Demokratska stranka sebe vidi kao motor nove politike. Mi znamo šta hoćemo i znamo način na koji može da se postigne to što mi hoćemo. U proteklih godinu dana, javnosti smo prezentovali čitav niz zakonskih projekata, koji bi, da su usvojeni, i kada bi bili usvojeni, iz korena promenili naš sistem i našu državu. Predložili smo niz zakona za brzo reformisanje državne uprave, za stvaranje jedne nekorumpirane, efikasne državne uprave u kojoj bi ljudi odgovarali za ono što rade, u kojoj bi se merili rezultati a ne tone popijene kafe. Predložili smo zakon o skupštinskoj kontroli, o državnom specijalnom javnom tužiocu koji bi se borio protiv kriminala u državnim organima. Predložili smo zakon koji obavezuje funcionere da objave svoju ličnu imovinu. To je bio jedan paket zakona koji bi omogućio da vlast postane kontrolisana.
Kao drugo, predložili smo čitav niz zakona, kojima bi država vratila dug građanima. Zakon o denacionalizaciji, o vraćanju devizne štednje, zakon o penzionim fondovima. Država ne može stalno da traži od građana, država nešto mora da da građanima. Najlakše je da im da ono što im je već uzela, ne samo da je to najlakše, nego bez toga nema novog ugovora. Ne može se napraviti novi ugovor kojim se druga strana obavezuje, kojim se građani obavezuju, a da se stari ugovor zaboravi, stari ugovor u kome je država imala neke obaveze. Država nije bankrotirala, ona ima svoju imovinu, iz te imovine mogli bi se namiriti dugovi prema građanima, kada vlast ne bi tu imovinu koristila kao sredstvo političkog monopola. Mi smo predložili konkretne zakone kojima bi svi ti problemi mogli da budu rešeni. Oni nisu prihvaćeni, ne zato sto nisu realistični, ne zato što nisu dobri kao zakoni, nego zato što bi onima koji su na vlasti oduzeli sredstvo pritiska, oduzeli sredstvo ucene, narod oslobodili, narodu dali malo para, narodu dali mogućnost da posluje, narodu dali mogućnost da slobodno živi. Ali onda ne bismo imali takvu vlast kakvu danas imamo, ali cilj tih naših zakona je bio da nemamo vlast kakvu danas imamo.
Konačno dame i gospodo, i to je ono što spada u jedno stalno i centralno opredeljenje demoktratske stranke, predložili smo čitav niz rešenja, koja ako bi bila prihvaćena uspostavila slobodno preduzetništvo u Srbiji. Uspostavila slobodnu konkurenciju, ljudi, ideja, programa, oslobodila medije, oslobodila bankarstvo gde bi svako radio svoj posao, a gde ne bi jedna uska klika ljudi radila posao svih ostalih. Predložili smo zakon o privatizaciji, predložili smo zakon o suzbijanju monopola i čitav niz u saveznoj i republičkoj Skupštini zakona koji bi omogućili da Srbija postane normalna zemlja, zemlja u kojoj se može poslovati bez lojalnosti prema političkoj vrhušci i prema političkoj eliti. Danas u Srbiji nema slobodnog poslovanja. Danas u Srbiji nema ekonomske inicijative, danas se u Srbiji sve dobija u ministarstvima preko dozvola za izvoz, za uvoz, za kontigente, za kredite. Danas je privreda u Srbiji regulisana na isti način koji je Kidrič, na koji je Kardelj hteo da ekonomiju, pretvori u političku ekonomiju tj. u vlasništvo političkog vrha.
Zakonima koje je predlagala demokratska stranka u ovih proteklih godinu dana, nisu samo nuđena rešenja pred kojima se naš narod i naša država nalazi, nuđena je jedna konkretna alternativa. Ovih godinu dana mi smo narodu pokazali kakva bi mogla da bude Srbija. Srbija u kojoj bi moglo da se živi od svoga rada, Srbija u kojoj bi svako mogao da živi kao čovek.
Za kratko vreme, za šest meseci ili za godinu dana, mi bismo i to sa odgovornošću kažemo rešili veliki deo problema koji su za ovu vlast nerešivi. Pre svega problema u ekonomskoj i socijalnoj politici. Stvorili bismo jeftinu i nekorumpiranu državu, državu koja bi štitila a ne zastrašivala svoje građane. I koja bi prihode sakupljala razvijajući preduzetništvo a ne trenirajući finansijsku policiju da upada po preduzećima kao grupa hajduka. Stvorili bismo takav poreski sistem koji ne bi obeshrabrivao preduzetništvo, koji ne bi siromašio građane, koji ne bi stotine hiljada ljudi pretvarao u socijalne slučajeve. Poreski sistem koji bi bio dovoljan je jednu štedljivu, efikasnu državu, ali koji opet ne bi opterećivao jednu privredu koja je inače previše opterećena. Za manje od godinu dana bismo neefikasna, neuspešna, zastarela državna i društvena preduzeća na pravedan i pošten način privatizovali, na jedini logičan način a to je da se narodu koji je pedest godina preko različitih doprinosa, preko različitih poreza, preko različitih radnih akcija u ta preduzeća ulagao svoj život, svoju energiju, da se tim ljudima vrati ono što su ulagali. Dakle, ne da se prodaju ta preduzeća, ne da ih kupe razne kvazi državne i kvazi privatne banke i firme koje danas caruju po Srbiji, nego da vlasnici tih preduzeća putem besplatnih akcija postanu svi punoletni građani Srbije. Jedino to je pošteno, jedino to je u ime naroda. U ime naroda je, ovom narodu svašta učinjeno. U ime naroda je ovaj narod suđen, u ime naroda je ovaj narod terorisan, u ime naroda je ovaj narod pljačkan, nacionalizovan, raseljavan. Vreme je da se pod istim tim sloganom, po istom tom parolom narodu vrati ono što mu je oduzeto.
Mi smo garant da će našem narodu biti vraćeno ono što mu je pedest godina uzimano. To je pošteno i to je u ime naroda.
Naša generacija je generacija koja ima ogromnu odgovornost. Naravno, uz tu odgovornost ide velika čast. Mi smo izabrani, mi imamo misiju. Ta misija nama lično, našoj generaciji, ne može da donese nikakvu počast, ne može da donese nikakvo materijalno blagostanje, jer vreme u kome naša generacija deluje je vreme, askeze i vreme odricanja. Samo oni koji su spremni da se odreknu svog ličnog blagostanja, mogu da kažu, mi spadamo u onu generaciju u Srbiji, koja je Srbiju spasila, mi smo ljudi nove politike.
Politika demokratske stranke, ima tri programska stuba. Prvi je poverenje u demokratski poredak. Mi verujemo da je demokratija superiorni poredak. Mi nismo za demokratiju samo zato što je ona moralno bolja, što je ona lepši poredak, što je lepše živeti u demokratiji nego u diktaturi. Mi smo jedna racionalna stranka, mi smo jedna pragmatska stranka, to nam često sa zameranjem kažu. Demokratska stranka je stranka koja zna da se snađe. Mi koji znamo da se snađemo, mi koji znamo kako stvari stoje, mi verujemo u demokratiju jer je ona efikasnija. Koliko je zadovoljstvo biti u jednoj stranci koja u svom imenu nosi opredeljenje za demokratiju.
Drugi programski stub, drugo ključno opredeljenje naše stranke je socijalna odgovornost. Mi znamo da je našoj zemlji potrebna ekonomska modernizacija. Ona bi joj bila neophodna i da nije bilo sankcija, i da nije bilo rata, i da nije bilo sve ove nesreće koja nas je u poslednje dve tri godine zadesila. Srbija mora da krene u modernizaciju da bi se priključila razvijenim zemljama Evrope, Srbija mora da stane rame uz rame sa Evropom. Međutim, velika je opasnost da se u toj modernizaciji izvrši prvobitna akumulacija kapitala, velika je opasnost da ta modernizacija isklizne u divlji liberalizam. Velika je opasnost da se ta modernizacija obavi na štetu ogromne većine slabih, nemoćnih, neorganizovanih ljudi. Demokratska stranka ni u jednom trenutku neće dopustiti da teret krize ponesu najsiromašniji, da korist od ekonomske obnove ponesu najbogatiji. Mi mislimo da je socijalna odgovornost uslov demokratije. Ona demokratija koja ne uspe da obezbedi zaštitu svim ljudima koji žive u toj državi to nije prava demokratija. Nema demokratije bez njenog socijalnog sadržaja. Mi smo toga svesni i mi smo spremni da se uhvatimo u koštac sa svima onima koji bi po cenu, ili obećavajući brzi razvoj da teret tog razvoja, da troškove tog razvoja prevale na leđa onih koji ne mogu da se brane. Oni koji ne mogu da se brane to su deca, to su penzioneri, to su nezaposleni, to su seljaci. Oni koji do danas nisu bili organizovani, mi se nadamo da će biti organizovani. Dok ne budu organizovani mi branimo njihove interese.
Konačno treći programski stub demokratske stranke, jeste državna i nacionalna odgovornost. Mi smo stranka koja želi da bude državno i nacionalno odgovorna, da u njenim stavovima provejava briga za naciju i državu. Mi smo stranka koja nacionalna i državna pitanja ne smatra stranačkim pitanjima. Na žalost, u nakaradnoj politici koja se u ovoj državi vodi to su pre svega stranačka pitanja, to su pre svega pitanja o monopolu jedne stranke, mi to nismo želeli mi to ne želimo ni dalje. Mi želimo da u rešavanju tih pitanja bude poštovan konsenzus, da se uspostavi bar minimalni konsenzus oko toga, šta je nacionalni, šta je državni interes, da se dogovorimo šta nije sporno, šta je ono što ne sme da se usitnjava u dnevnoj politici, šta je ono što je svetinja za svaki narod.
Međutim, trenutno smo mi pred jednim drugim izborom. Postavlja se pitanje kao što je 1914. godine, kao što je 1941. godine, na kojoj smo strani. Postavlja se pitanje šta hoćemo mi od ove Srbije i od ove Jugoslavije. Hoćemo li da Srbija i Jugoslavija postanu deponija ideološkog otpada sakupljenog iz cele nekadašnje Istočne Evrope. Hoćemo li da budemo zoološki vrt u koji će dovoditi decu, ideološku decu da im pokažu kako je komunizam propao. Hoćemo li dopustiti da mi budemo primer propasti komunizma, mi koji zapravo nikada nismo bili komunizam. Nećemo. Mi ćemo Srbiju koja će stati rame uz rame sa najmodernijim evropskim nacijama, koja će biti u stanju da prihvati pravila ponašanja koja vladaju u najmodernijim evropskim nacijama u pogledu državnog uređenja, po obliku privrednog uređenja, u pogledu ljudskih i manjinskih prava, u pogledu načina kako se vodi politika. U našoj zemlji ima velike energije da se taj zadatak obavi. Demokratska stranka sebe posmatra kao motor tog kretanja. Mi želimo da Srbiju vratimo u Evropu, tamo joj je mesto.
Demokratska stranka, dame i gospodo je stranka pozitivne energije. Mi ne rušimo, mi samo uklanjamo ono što je istorija srušila, što je zdrav razum srušio. Na mesto toga mi ne ostavljamo prazninu, mi konstruišemo, mi predlažemo novu građevinu, građevinu koja može izdržati i proveru i istorije i proveru zdravog razuma. Srbiji je potrebna nova politika, Srbiji je potrebna pozitivna energija. Nikada, možda u ovoj istoriji koja je bila prepuna iskušenja Srbiji nije bila koliko sada potrebna demokratska stranka.