Treća sednica prvog redovnog zasedanja, 24, 25, 26, 27. i 28.05.1994.
Dame i gospodo kad god je reč o poljoprivredi uvek nam se pojavljuje prateća reč, koje vlade, bila ova ili prethodne, najrađe koriste, a to je prioritet. Kaže se da je poljoprivreda kod nas prioritet i time je sve rešeno. To je čarobna formula, ne trebaju druga objašnjenja, nego da je poljoprivreda prioritet i da će vlada preuzeti da se ono što se podrazumeva pod reči prioritet i ostvari. To znači - biće dovoljno đubriva, nafte i para da se otkupe proizvodi. U svakom slučaju, ako je nešto proglašeno prioritetom, onda možemo na to da zaboravimo, ne treba da brinemo.
Međutim, to uopšte nije tačno. Poljoprivreda u Srbiji nije bila prioritet posle rata uopšte, ni u jednoj vladi, ni u onom komunističkim, ni u ovim socijalističkim. Jer, da je poljoprivreda prioritet, onda bi postojao državni plan za poljoprivredu, državni plan za selo. Onda bi postojao jedan program za sela u Srbiji, koja su dve trećine ostala samo na staračkim domaćinstvima, u kojima ogromne površine zemlje nisu obrađene ili su obrađene ekstenzivno, na koji će način taj problem da se reši u naredni 10 - 15 godina, jer kada ostanu potpuno prazna, onda više neće biti moguće tamo nekoga vratiti.
Kaže se da je završena setva, vlada je tu učinila šta je mogla. Zna se da je glavni problem setve nafta, đubrivo. Šta je vlada učinila u tom pogledu? Bilo bi dovoljno da nije smetala. To znači da bi bilo mnogo poštenije da je vlada rekla - mi nismo u stanju da u uslovima, u kojima sada živimo, poljoprivredu postavimo kao prioritet, ali nećemo smetati ljudima, koji će sami na svoju inicijativu da pokušaju da urade nešto i da u svom ličnom interesu, životnom interesu, jer poljoprivredni proizvođači imaju najživlji životni interes, oni svoju njivu ne mogu da zaključaju, da stave katanac i na nju i da kažu da tri godine neće da radi, znači da puste te ljude da koriste svoju dovitljivost i da pokušaju da rešavaju svoje probleme. Postoje stotine primera da su organi vlasti smetali poljoprivrednim proizvođačima i seljacima svuda gde god da su mogli da im smetaju, naročito kod uvoza nafte, iako na drugoj strani ima jako puno nafte za privatnu potrošnju. U Beogradu sada možete da kupite 100 tona nafte po različitim ćoškovima po visokim cenama. Ta nafta je ušla privatnim kanalima. Ako odete na neki od graničnih prelaza, čekate dva dana, videćete konvoj cisterni ispred koga idu jedna milicijska kola i iza koga idu milicijska kola. Verujte mi, to nije uvezla ni jedna državna firma. Ta nafta će se naći na ulicama gradova, ona će se koristiti kao gorivo za reli automobile na Ušću. Koja ironija sudbine da se u vreme embarga, sankcija i poljoprivrednih radova održava reli, a svaki od tih automobila potroši onoliko koliko bi bilo potrebno za deset hektara zemlje! znači, nafte ima dovoljno, ali ona nije korišćena za tu prioritetnu privrednu granu, nego je korišćena za to da se od naroda, koji ima pare, uzimaju te pare i taj narod vozi automobile. Kada izađete danas na ulicu, imate utisak kao da ste u Njujorku ili Tokiju, ne možete da prođete, opasno na pešačkom prelazu, toliko se voze automobili.
Poljoprivredni proizvođači su mogli da dobiju po tri litra, a mogli su da kupe, ako imaju pare, da plate dve i po marke, mogli su da kupe tri hiljade litara. Da li je to apsurd u jednoj državi koja se nalazi pod sankcijama i koja mora da vodi računa o svojim strateškim interesima, da pusti privatnoj inicijativi, to znači mafiji, da trguje strateškim proizvodom, a na drugoj strani ono što smatra prioritetom, a to je poljoprivreda, da joj daje na kašičicu? I još kaže - dobićete deset litara, ali to je tako obrazloženje da ljudi misle da će dobiti deset litara sada, a oni kažu - ne, to je ukupno, dobićete sada 3 litra, dobili ste dva litra pre 6 meseci, dobićete još 3 litra, to vam je 10 litara.
U pogledu snabdevanja naftom postoje interesi u ovoj državi, koji nisu nacionalni interesi, nisu državni interesi, nego su privatni interesi i to interesi koji se kose sa tim stavom da je poljoprivreda prioritet. Da je drugačiji slučaj vlada bi donela uredbu kojom naplaćuje na ulazu u Jugoslaviju i Srbiju svoj porez i akcizu i rekla - ko god uspe da pređe granicu, neka vozi naftu gde god hoće, neka njome trguje. Najviše koristi od toga bi imala poljoprivreda, najviše štete bi imala mafija. Vlada to nije uradila, ni prethodna ni ova sada. Priča se o tome da će uraditi, ali nije uradila. Ljudima se oduzimaju kante od po 30 litara na granici bez ikakve potvrde, milicioneri ih šikaniraju, zaustavljaju ih od granice dalje na 50-100 km, na svakih 500m., i ako nađu kantu uzmu im. Mislim da je to kriminalno. Ne to što neko iz Rumunije uveze 50 litara nafte, nije to kriminal, nego je kriminal to što mu se oduzme, a on nije u mogućnosti da tu naftu kupi na benzinskoj pumpi po normalnim propisanim cenama. Znači, nafta i đubrivo je prva briga poljoprivrede.
Druga briga su otkupne cene. Kod prvog problema očigledno je da država ne samo da nije učinila ono što treba, nego je ometala ljude. Postoji vrlo koncentrisana sumnja da tu postoje neki privatni interesi, grupni interesi, ali u svakom slučaju ne nacionalni interesi. Znači, neko se obogatio na tome što su seljaci dobili po 3 litra nafte, a što narod ovde, koji ima neke pare, može da kupi naftu u kojim god hoće količinama.
Druga stvar su otkupne cene i tu je situacija još gora. Prošle godine je izvršen prinudni otkup u poljoprivredi, isti kao 1945. godine, samo mnogo lukavije. Putem hiperinflacije te otkupne cene su toliko obezvređene, da su na kraju ljudi za vagon suncokreta dobijali 80-90 maraka, a da bi otkupili naftu da obrade površinu, sa koje su dobijali vagon suncokreta, trebalo im je 75 maraka. A to je otkupila direkcija za robne rezerve. I vi sada pitate - šta se desilo sa svim tim strateškim poljoprivrednim proizvodima, koji su završili u direkciji za robne rezerve. Ja ću da vam kažem, iako i vi to znate. Oni su prodavani i dobro je što su prodavani, ali nije dobro ko ih je prodavao. Prodavale su privatne firme, koje su dobijale dozvolu od raznih ministarstava i od ovog našeg ministarstva da to izvoze, kukuruz, pšenicu, suncokret, ulje, da izvoze to u druge zemlje. Međutim, oni su to izvozili po tržišnim cenama. Od direkcije za robne rezerve to su kupovali po našim unutrašnjim cenama, koje su bile deplasirane, damping cene, koje je vlada opredelila, a prodavali su na stranim tržištima po mnogo većim cenama. Ko je od toga imao neke koristi? Da li je država imala koristi? Ne. Da li su poljoprivredni proizvođači imali koristi? Ne. Imali su vlasnici privatnih firmi. Kako su oni došli do te privilegije? Tako što su bili u prilici da dobiju dozvole za izvoz. Neki ministri, koji su ovde sedeli pre 2-3 meseca, proslavili su time što su štancovali te dozvole, što su pravili privatnu berzu za izdavanje dozvola, kontingenata, kvota ili kako se već to zvalo. To znači ne samo da su poljoprivrednim proizvođačima otkupljivani poljoprivredni proizvodi po cenama, koje su sto puta niže od realnih, nego ti strateški proizvodi nisu zadržavani u rezervama države, nego su prodavani. To su prodavali ljudi koji su na tome zarađivali, a koji nikakve veze nemaju sa ovom državom i njenim interesom.
Kao što bi se u ovom prvom slučaju kod uvoza nafte sve lako moglo rešiti, mi smo to predlagali, da se na granici naprave službe, kiosci i da se kaže: ko god uvozi naftu, da se prijavi, država mu naplati svoju akcizu i čovek može da ide i da radi sa tom naftom šta hoće. još jednom ponavljamo, ako ova vlada želi nešto da učini za poljoprivredu, neka to učini, neka se suprostavi organizovanoj mafiji u uvozu nafte, neka oslobodi uvoz nafte, neka ne uvodi dodatne sankcije onim sankcijama Saveta bezbednosti.
Sličan je predlog za ovaj drugi problem otkupnih cena. Napravite berzu za viškove, koji nisu potrebni državi, narodu, na kojoj će poljoprivredni proizvođači da nude svoje proizvode. Kupci koji su u stanju da te proizvode negde plasiraju, negde se pojavljuju. Onaj ko otkupi od proizvođača, treba da dobije kvotu. Ne da dođe neko sa dozvolom za izvoz, pa da on diktira cene, nego onaj ko bude spreman da plati onu cenu, koju proizvođač traži, neka dođe sa potvrdom da se dogovorio sa proizvođačem da je to otkupio i dobiće dozvolu za izvoz. A time što će trgovina dozvolama ukinuti i veliki broj ljudi će time naravno, izgubiti svoj izvor velikih prihoda, ali time ćemo pomoći poljoprivrednim proizvođačima.
Ako bi država, vlada učinila ove dve stvari, ona time ne bi ništa veliko učinila. Ona bi se samo povukla da ne smeta i time što ne bi smetala, bar malo bi pokazala da misli ozbiljno kada kaže da je poljoprivreda u ovoj državi prioritet.
Treća sednica prvog redovnog zasedanja 24, 25, 26, 27. i 28. maj 1994. godine
Dame i gospodo, već dosadašnja rasprava je pokazala da se kod ove teme radi samo o vrhu sante leda i da ovakav zakon mora da bude element u mnogo obuhvatnijem zakonodavstvu, u kome nije problem samo u tome, da se dobro reši jedan detalj, nego je problem u tome da se dosledno i dugoročno reši problem velikog broja ljudi, koji će ostati izvan radnog procesa ukoliko se ništa dramatično u pozitivnom smislu ne desi. Oni će ostati izvan radnog procesa dugi niz godina. Možemo sada taj problem da prikrivamo tako što ćemo ga prebacivati sa preduzeća na državu, ali suština tog problema je u tome što ljudi, koji su radno sposobni, postepeno postaju socijalni slučajevi. To što oni dobijaju socijalnu pomoć u vidu minimalnih ličnih dohodaka i neke nadoknade 60-70% to ne rešava problem. To možda trenutno rešava njihov egzistencijalni problem da imaju neke mesečne prihode, ali biti izvan radnog procesa, ne raditi svoj posao, to je mnogo obuhvatniji problem nego samo pitanje novca. Inače, problem nezaposlenosti ne bi bio jedan od najvećih problema savremenog sveta, kada bi se radilo samo o parama. Postoje države koje imaju mnogo para i za to je nekada jeftinije da velikom broju ljudi daju mesečno neke pare, a da ti ljudi uopšte ne dolaze na posao.
Ali tu, se pojavljuje socijalno-psihološki problem, problem milion ljudi koji imaju 30 ili 35 godina, koji ceo dan negde sede, negde provode svoje vreme. Stvara se nezdrava psihologija društva i ukupna atmosfera u društvu je bez izlaznosti, nesigurnosti u pogledu budućnosti kod dece tih ljudi. Onda se postavlja pitanje, da li jedna vlada može da apsolvira takvu tendenciju koja je očigledna u našem društvu samo time što će da obezbedi neka sredstva da bi se trenutno servisirale egzistencijalne potrebe tih ljudi, kao što je jako bitno, ali što je samo mali deo rešenja.
Znači postavlja se pitanje i u našoj načelnoj raspravi o tom pitanju treba da razgovaramo, u kakvom društvenom uređenju se mi trenutno nalazimo, ekonomskom i društvenom. Kako izgleda naša privredna struktura, kako je izgledala pre sankcija, a kako će izgledati nakon ukidanja sankcija i da li u svemu tome što mi zovemo društveno-ekonomsko uređenje ima mesta za 3,5 miliona radno sposobnih ljudi i gde je to mesto.
Vrlo teško će predstavnici Socijalističke partije odgovoriti na to pitanje. Vrlo je teško odgovoriti i na pitanje kako se može nazvati ekonomsko uređenje u kome se trenutno mi nalazimo. Da li je to socijalizam? Kakav socijalizam? Tu postoje ravnopravni različiti oblici svojine. U ustavu tako piše, zakonodavac je tako odredio. Međutim, to su samo prazne priče.
Mi danas živimo u jednom društvenom uređenju za koje ne postoji naziv. Ono je prelazno društveno uređenje, iz samoupravnog socijalizma u kome je važilo da je ta svojina nominalno vlasništvo svakog pojedinačnog građanina. To nije bio državni socijalizam, kao u Sovjetskom Savezu i drugim socijalističkim državama, gde se znalo ko je vlasnik, znači država - partija, nego je to bilo samoupravljanje. To je bila društvena svojina.
Jedan deo toga je sada nestao, istopio se. jedan deo je ostao. Kako se sada zove to srednje stanje u kome smo se našli? Da li je to još uvek socijalizam? Po nekim svojim oblicima jeste. Briga za socijalnu sigurnost ljudi spada u klasičan socijalizam, i ona je pohvalna. Međutim, po nekim svojim drugim vidovima nije. Mi sada imamo veliki broj bogatih ljudi, veliki broj privatnih preduzetnika, imamo veliki deo kapitala, koji uopšte nije pod kontrolom onih institucija koje su karakteristične za socijalizam.
Mi imamo mešavinu kapitalizma i socijalizma, ali ne na dobar način. Ne na takav način da pozitivne elemente socijalizma ujedinimo sa pozitivnim elementima kapitalizma, nego tako da negativne elemente socijalizma ujedinimo sa negativnim elementima kapitalizma. Negativni elementi socijalizma su nepostojanje odgovornosti za svojinu. To da direktor društvenog preduzeća ne odgovara ni svojim parama ni svojim položajem za svoje pogrešne odluke.
Kako se može desiti, što se već desilo, da velike kredite, kredite zdravog novca, ulože u neke projekte i proizvodne procese iz kojih ne mogu da vrate te kredite i kada dođe trenutak da ih vrate, banka može samo da izabere između dve mogućnosti: ili da zatvori oči ili reprogramira taj kredit, što sada i čini, ili da kaže - ne možete da vratite kredit, neka firma bankrotira, ide pod stečaj, 1.000 ili 10.000 radnika ide na ulicu, to takođe ne može da učini. Znači, negativna osobina socijalizma jeste što niko nije odgovarao za svoje pogrešne odluke. Pozitivna odluka kapitalizma u tom smislu je što čovek svojim parama odgovara za svoje odluke, pa će onda 12 i 20 sati dnevno razmišlja da li će uložiti novac u kombajn, traktor ili nešto što može da proda, pa ako donese pogrešnu odluku, onda će otići u bankrot, otići će mu kuća, automobil, jer postoji taj pritisak i on će se truditi da donese najbolje moguće investicione odluke.
Međutim, naš kapitalizam ne unosi odgovornost, jer je naš kapitalizam mešan sa društvenom svojinom. Naš kapitalizam je patriotski kapitalizam i on ima funkciju da maksimalan deo društvenog bogatstva isisa i da ga prenese u privatnu svojinu. Pošto postoji i osećanje savesti, griže savesti i pravna nesigurnost, onda ti ljudi koji taj novac uzimaju iz društvene svojine ne ulažu u našoj zemlji, nego ga nose u inostranstvo, plašeći se da će neko jednog trenutka da kaže - stanite, pokrali ste, dajte da se to vrati i da vidimo poreklo toga.
Društvena svojina danas je u funkciji privatne svojine. Društvena svojina je jedan usisivač koji iz ukupnog nacionalnog bogatstva izvlači kapital. Društvena preduzeća ga preko povlašćenog kredita dobijaju. Ti krediti se velikim delom nenamenski troše, tj. odlivaju u privatne džepove. I tako je odbrana društvene svojine u stvari najviši oblik zainteresovanosti za privatnu svojinu.
Oni koji danas neće - oni koji se bore za društvenu svojinu, oni se bore za tu društvenu svojinu sa jasnom i vrlo lukavom svešću da preko te društevne svojine mogu da opljačkaju ne samo svoje kupce i svoje okruženje, nego celo društvo. jer, novac koji oni dobijaju od banaka kao privilegovane firme, društvene firme, koje imaju 5 ili 10 hiljada zaposlenih, taj novac je novac svih građana, ili putem hiperinflacije ili putem poreza, na razne načine je skupljen. Društveno preduzeće ga dobija i taj novac nenamenski ode tako da je društveno preduzeće u stvari sjajan način za pljačku naroda.
Time smo mi dobili jedno društveno uređenje koje bih nazvao socijalistički kapitalizam. Jer, imamo socijalističke ustanove koje se karakterišu time da ne mogu da kažnjavaju pogrešne investicione odluke, ali tu imamo kapitalističke interese koji se odlikuju time da ne vode računa ni o moralu, ni o vrednostima, a ni o životima ljudi, nego grabe što se može zgrabiti.
Sada se tu postavlja pitanje milion, dve ili tri ljudi koji u tom sistemu objektivno više nemaju svoje mesto. Objektivno, moramo da se pomirimo sa tim da ako ovakva situacija struktura privreda ostane, da je danas, trenutno, dva miliona višak u tom sistemu. Oni nisu socijalni slučajevi. Ne može u jednoj zemlji u kojoj ima pet ili šest miliona odraslih radno sposobnih građana da 50% tih građana bude - socijalni slučaj. Ne samo zbog toga što onih drugih dva miliona ne mogu da zarade da plate tu socijalnu pomoć, nego zato što u jednom društve ne može pola naroda da bude socijalni slučaj. To bi bilo prvi put u istoriji čovečanstva da 50% odraslog stanovništva budu socijalni slučajevi.
Mi sada živimo u takvoj situaciji.
Dužnost vlade je da umesto ovakvih zakona koji gase požar na 100 metara od epicentra požara, predloži jedan projekat transformacije privrede ove naše zemlje da bi se iz socijalističke mešavine sa kapitalističkom privredom stvorila privreda u kojoj načelno ima mesta za tri miliona ljudi, a ko će doći na koje mesto neka odluči tržište.
Vi ne možete da kažete ljudima - vi ste sami krivi što ste nezaposleni, ako ima mesta za 500.000 ljudi koji mogu da se zaposle i onda od tri miliona ljudi koji traže posao 500.000 ljudi će dobiti neki mesto. Vi ne možete da kažete ljudima - mi više ne živimo u komunizmu i nije vam zagarantovano radno mesto samo ako načelno postoji mogućnost da neko radno mesto dobiju. A, načelno, to znači da mi moramo da imamo 2,5 miliona radnih mesta, dva miliona i 700.000 ljudi koji traže radno mesto, a ko će dobiti koje radno mesto, to neka odluči tržište radne snage.
Pitanje svojine je suštinsko pitanje. To što se kolega malopre ismejao nad temeljom njegove stranke, a to je da je svojina u ovoj zemlji svojina svih ljudi, a ne samo malog broja, a to je suštinsko pitanje. To znači, da se mora definisati odgovornost u ovoj zemlji, odgovornost za svojinu.
Odgovornost za svojinu očigledno ne može da postoji ako postoji društvena svojina. To je dokazalo 50 godina istorije ovog društva, a pogotovo pokazuju dve poslednje godine gde je društvena svojina fasada za najveće pljačke. Društvena svojina je gora od divlje privatizacije koja se dešavala u poslednje dve godine. Jer, u toj divljoj privatizaciji ljudi su za male pare postajali vlasnici preduzeća, a oni ta preduzeća nisu odneli u inostranstvo. Društvena svojina služi kao fasada za privatizaciju kapitala, ne fabrike, fabrika ostaje, zidovi ostaju, mašine ostaju, ali društvena svojina je protočni bojler kroz koji novac odlazi u inostranstvo. Društvena svojina je najveći vid pljačke i zloupotrebe koji je u istoriji čovečanstva postojao.
Održavanje društvene svojine će dovesti do toga da će 2,5 miliona ljudi postati prosjaci, nomadi, socijalni slučajevi i neće imati ko da radi da bi se njihova socijalna pomoć mogla skupiti.
Dakle, zahtevam od vlade, DS zahteva od vlade da izađe pred ovu skupštinu sa konceptom prestruktuiranja privrede, da se vidi da li budućnost ove zemlje u velikim kombinatima, u velikim sistemima u kome 10.000 ljudi postoji, a primani su tako što je jedan institut propadne, da se da nalog nekom preduzeću koje se nalazi u blizini da integriše taj institut i ima 100 radnika više. Onda propadne nešto drugo, pa se integriše i ima 100 radnika više. i onda tih 10 hiljada ljudi u stvari, bez obzira na svoje sposobnosti, nisu u stanju da u procesu proizvodnje na jedan produktivan način koriste svoju radnu sposobnost.
Ne može biti prepušteno sposobnostima tih 10 hiljada ljudi ili njihovih rukovodilaca da obave taj proces transformacije. To mora da bude državni program. To mora da bude politički program, da se vidi da li je budućnost naše zemlje u malim i srednjim preduzećima ili je u tome da se saniraju veliki giganti, veliki sistemi koji su burad bez dna. To mora da bude jasan program vlade. Vlada mora da pomogne tim velikim sistemima i da izvrše unutrašnje prestruktuiranje.
Znači, da se veliki konglomerati razlože na male poslovne jedinice, gde svaka za sebe može da posluje i koje mogu da se prilagode zahtevima tržišta. Vlada mora da izađe sa programom sektorskih prioriteta, da kaže koji su sektorski prioriteti u ovoj zemlji, da li je prioritet da se daju desetine i desetine miliona dinara i maraka u industrijske grane koje očigledno propadaju, a taj novac se daje samo da bi se očuvala socijalna sigurnost. Ne čuva se time socijalna sigurnost. Time se mi ukopavamo sve dublje i dublje.
Znači, osnovni problem našeg naroda, naših stranaka, naše vlade, nije u tome da se ugasi požar koji predstavlja jedna šibica koju neko drži u ruci. Jer, taj požar je mnogo veći i ne može se ugasiti ovim pojedinačnim zakonima. Osnovni problem ove države i vlasti je što nema koncepciju za ovu zemlju, što dozvoljava da se nađu iza naših leđa svakodnevno stvara jedan ekonomski sistem, u kome nema mesta za tri miliona odraslih ljudi, u kome ima mesta samo za 500.000 ljudi, koji su u procesu pljačke i divlje privatizacije postali vlasnici društvenog kapitala, koji je bio svojina svih građana, još pre 4 godine smo svi pričali da je društvena svojina svih građana. O tome moraju predstavnici SPS-a da se izjasne, da nam kažu kako oni zovu društveno ekonomsko uređenje u kome živimo i koje oni stvaraju i kako će za pet godina izgledati to društveno ekonomsko uređenje, kada ne budu više sankcije, ali kada ne bude više ni novca, ni resursa, ničega, kada budemo imali tri miliona gladnih ljudi za koje nema mesta u privrednom sistemu i kada njihovi direktori, koji će biti vlasnici najvećeg dela tih fabrika, budu tražili od vlade da ih zaštiti od radnika koji će štrajkovati i demonstrirati pred ulazom u fabriku.
Mene živo interesuje da li neki ministar može da mi kaže u jednoj rečenici kako bi on definisao privredni sistem u kome trenutno živimo. Na osnovu te definicije videćemo za koliko radno sposobnih ljudi tu ima mesta. Plašim se da bi taj odgovor bio poražavajući.
Treća sednica prvog redovnog zasedanja 24, 25, 26, 27. i 28. maj 1994. godine
Sigurno da je društvena grupa realnost i to je jedna tužna realnost. Na isti način na koji bi neko, recimo, pre 2.000 godina rekao, protiv sam toga da robovlasnik svoje robove zlostavljao, ali prihvatam robovlasništvo kao realnost. Ono tada je bila realnost. Pitanje je, da li mi politički imamo neku ideju kako da tu realnost promenimo, jer smo videli da ona nije dobra. Jer, da je dobra ta realnost, onda bi nam bilo dobro, a nama nije bilo privredno dobro ni pre sankcija.
Osnovno političko pitanje izlaza iz ovog stanja. Očigledno da vlada više nema dovoljno vizionarstva da taj izlaz predloži, a izgleda da ni Socijalistička partija Srbije o tome ne razmišlja.
Nije tačno da postojeće zakonodavstvo danas onima koji su zaposleni u fabrikama ne daje izuzetne privilegije u odnosu na one koji nisu zaposleni u fabrikama. Znači, po postojećem zakonodavstvu u tranformaciji društvene svojine izuzetne privilegije imaju ljudi koji se trenutno nalaze u fabrikama koji su trenutno zaposleni. Vrlo teško možete vi kao neko ko je izvan toga preduzeća da dođete u priliku da učestvujete u transformaciji te svojine.
Daj zakon je diskriminatorski jer je polovina naših građana radi u preduzećima koja ne mogu da se privatizuju. To je državna uprava, zdravstvo, školstvo, vojska, policija. To znači, onaj ko radi u bolnici, on tu bolnicu ne može da otkupi na isti način kao onaj koji radi u fabrici cipela, a ta fabrika cipela je stvarna kao što ste sami rekli, novcem i onih ljudi koji rade u bolnicama.
Zbog toga je jedini način da se iz društvene svojine, koja je bila svojina normalno svih nas, pređe u privatnu svojinu koja je jedino privredno rešenje u svetu. Jedini način je da građani realno postanu suvlasnici te svojine.
DS je predložila model besplatne podele svim punoletnim građanima, nakon što država izmiri dug prema deviznim štedišama, penzionim fondovima i građanima kojima je u nacionalizaciji oduzeta imovina.
To je jedini logični put. sve drugo je ne samo nelogično, nego je i jedina vrsta diskriminacije koja nas vodi ne u socijalizam, nego nas vodi u socijalistički kapitalizam, koji se u ovoj zemlji trenutno stvara.
