Šesta sednica drugog redovnog zasedanja, 26. i 28.12.1994.
Želim samo da vas upoznam sa sadržajem tog predloga, u slučaju da ste u gomili papira u vezi sa amandmanima na Budžet, zaturili negde taj predlog.
Mi smo napravili jedan predlog zakona o specijalnom javnom tužiocu, ili o specijalnom državnom tužiocu po uzoru na sličnu funkciju koja postoji u Italiji – tužilac za borbu protiv mafije. Kod nas je možda preterano govoriti o mafiji, ali sigurno o organizovanom kriminalu, u kome delimično učestvuju državni organi, možemo da govorimo. To nije više nikakva tajna i ne treba biti član opozicije, da bi se o tome govorilo. O tome govore svi, o tome pišu novine, o tome imamo dnevno izveštaje u štampi.
Znači, bilo bi neophodno u ovom periodu, u kome je rat kriminala zaista jedna od osobina koja prati ovo naše društvo na najočigledniji način, bar u ovom periodu, da uvedemo jedno vanredno sredstvo borbe protiv tog kriminala koje bi bilo kompatibilno sa drugim vidovima borbe protiv kriminala. Znači na ulici, znači na druge načine. Ovo bi bila jedna kontrolna funkcija, koja bi se bavila samo učešćem državnih organa u organizovanom kriminalu.
Mi smo vrlo odmereno pravno tu funkciju o svim njenim nadležnostima opskrbili, tako da ne postoji mogućnost zloupotrebe te funkcije. Parlament bi bio kontrolna instanca. Postoji predlog da se periodično podnose izveštaji parlamentu, tako da bismo imali, ako bismo usvojili ovaj zakon, pre svega jedno mesto na koje bi se slivale sve informacije, sve pritužbe građana, članova tih državnih organa koji sami ne mogu da se bore protiv tih zloupotreba, ali bi tražili našu pomoć.
Mislim da bi time našim građanima i našem narodu pokazali da mi kao parlament imamo volju da se suprotstavimo tim nemilim pojavama.
Dakle, specijalni javni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala bavio bi se isključivo učešćem državnih organa u kriminalu. Kada bi prestala potreba za tim, mi bismo mogli taj zakon u ovoj Skupštini da ukinemo. Nadam se da bi ubrzo prestala potreba, ali niko ne može da ospori da trenutno ta potreba ne postoji.
Zato vas pozivam da glasate za taj predlog, da to ide po hitnom postupku i da u 1995. godini našim organima, koji se bore protiv kriminala, dodamo još jednog pomoćnika. Znači, to bi bio specijalni javni tužilac, koga bi birala ova Skupština, koji bi odgovarao ovoj skupštini i koji bi mogao da pomogne onim organima , koje inače imamo kao država, a čija je dužnost da se bore protiv kriminala.
Izgleda da vas je specijalni javni tužilac preplašio. Ja se nadam da ćemo bolju sreću imati sa skupštinskom kontrolom i nadam se da ćemo bar tu dobiti većinu.
Po našem Ustavu nadležnost Skupštine je, između ostalog, da vrši kontrolu nad radom Vlade, državnih organa i organizacija. Danas imamo raspravu o budžetu i u toj raspravi i u glasanju o budžetu Skupština ima mogućnost da jednim delom kontroliše rad Vlade, onim delom gde se radi o budžetu kao javnim prihodima i rashodima za godinu dana.
Međutim, u našem sistemu javnih finansija samo jedan deo tih javnih finansija ide kroz budžet. Postoje fondovi, kroz koje prolazi veliki deo državnog novca bez skupštinske kontrole. To znači da glasanjem o budžetu i raspravom o budžetu Skupština i poslanici kontrolišu samo jedan deo državnih finansija i samo jedan, možda čak i najveći, deo toka novca kroz državne organe. Drugi deo ide kroz javna preduzeća, kroz fondove. Kao što vam je poznato još iz prethodnog perioda, fondovi su burad bez dna, u koje odlazi veliki deo novca.
Skupština je Ustavom ovlašćena da kontroliše rad državnih organa i nema ničeg prirodnijeg da se taj deo , koji se odnosi na finansije, državne i javne, podvede pod skupštinsku kontrolu, ako ne preko budžeta, jer to nije moguće, onda na neki drugi način.
Koristeći ustavno ovlašćenje Skupštine, mi smo predložili jedan zakon, kojim bi odbori Skupštine bili ovlašćeni da vrše kontrolu onih državnih i javnih službi, u kojima se premeće jedan deo novca, koji nije neznatan, a nad kojim Skupština nema kontrolu. To su pre svega javni fondovi za penziono i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje, za nezaposlene i za radnike koji ostaju bez posla. Isto tako to su javna preduzeća.
Gospodo, pošto niste usvojili Predlog zakona o specijalnom javnom tužiocu, koji bi mogao da sprečava zloupotrebe u javnim službama, javnim preduzećima, ovo je jedan blaži oblik, koji bi omogućio delimično isto takvu kontrolu. Naša javna preduzeća su leglo kriminala. To će biti skandal za skandalom kada počne otkrivanje. Ja sam već pomenuo Srbijašume. Imate televiziju sa PGP RTS. To je jedna firma, gde protiču milioni kao kroz protočni bojler; samo se malo zagreju, pretoče u devize i odlaze dalje. Imate poštu gde postoje dogovori sa privatnim preduzećima da dobijaju koncesije, u pitanju su desetine miliona dolarskih vrednosti. To su sve narodne, nacionalne pare.
Treba nam kontrola svega toga.
Skupština je organ koji bi preko svojih odbora, u kojima ona većina koja je ovde i inače ima većinu, mogao bar delimično to da kontroliše. To je u skladu sa Ustavom. Ako bi se ova Skupština odrekla svog prava da kontroliše, ona bi time pokazala da nema ni samosvest, ni samopouzdanje. Ja vas molim, glasajte za Skupštinu, glasajte za to da ustavna ovlašćenja, koja nam je dao ustavopisac, ovde ostvarimo, da ih pretvorimo u delo i da konačno počnemo da kontrolišemo sve ono što je kao debeli parazitski sloj nastao na ovom društvu. Ako to ne učinimo, to će nam sutra, biti veliki minus. Teško ćemo moći da objasnimo građanima zašto smo puštali da se godinama u tim javnim preduzećima i fondovima troše narodne pare, da se one razbacuju, ako smo imali priliku da ih kontrolišemo. Ovo je ta prilika.
Dame i gospodo. Predlog promene Zakona, u kome se radi o tome da se jedan procenat obaveze skine sa jednog mesta i da se uzme na drugo mesto, to znači da se, kao što je ovde rečeno, presipa iz šupljeg u prazno. U svakom slučaju, to nije niti neka velika operaciji, niti se radi o velikim iznosima, a izazvao je tako veliku pažnju ne zbog tih 1% nego zbog toga što je tema tako značajna, a tema je penziono osiguranje.
Tema je značajna zbog toga što kod nas ne postoji politika penzionog osiguranja. Ona ne postoji zbog toga što ova Vlada nije našla za shodno da za godinu dana svog postojanja izađe pred parlament i pred narod sa svojim predlogom reforme penzionog osiguranja, koji očigledno ne zadovoljava potrebe, pred kojima se naši ljudi nalaze.
Jedan od problema, koji je prošle godine mučio naše građane, jedan od najmarkantnijih problema, osim ovih drugih kao što su nezaposlenost, niska primanja, problem sa snabdevanjem s vremena na vreme, stalni problem koji je uz sve te, koji su se povremeno pojavljivali, mučio naš narod, jeste problem penzija. Od kako je ovaj parlament 1990. godine kao višestranački parlament nastupio, nema ni jednog saziva a da problem penzija nije bio tema. To znači da postoji jedan problem, taj problem je jasan, taj problem treba da bude rešen i Vlada, umesto da ga reši, umesto da nam obeća i ponudi neko sistematsko rešenje, ona izlazi sa jednim smešnim predlogom da se 1% skine, 1% poveća, da se jedna od hiljadu promena zakona danas uvrsti u dnevni red, da bi se za dva meseca ponovo uvrstila promena i da bismo to krpili, menjali na komadiće, umesto da se to promeni i reši sistematski. Gospodin Radić se javlja za reč, vidim ga, ja se nadam da će nam on obećati da će do marta meseca sledeće godine Vlada izaći jednim predlogom reforme penzionog sistema.
To je jedno od najvažnijih pitanja ne samo za našu zemlju, nego za sve ove zemlje, čije su ekonomije u lošem stanju. Ako pratite ekonomske vesti iz drugih bivših komunističkih i socijalističkih država, i ovih oko nas i onih koje nam nisu blizu, videćete da su penzije i njihov najveći problem. Videćete da su mračne prognoze, koje imaju i Mađarska, Bugarska, Ukrajina, Rusija, da su najmračnije prognoze, koje se tamo daju, vezane za status penzionera. U svakoj od tih država broj penzionera mnogo brže raste nego što raste realan obim novozaposlenih ljudi i realno broj onih, koji će biti izdržavani od mesečnog priliva, raste jednom progresijom koja je mnogo brža nego što raste taj priliv.
Mi trenutno imamo milion i 300 hiljada penzionera i otprilike nominalno milion i 700 ili 1.800 hiljada ljudi, ljudi koji navodno nešto rade, iz čijeg prihoda se finansiraju te penzije. Za dve ili tri godine taj odnos će biti najmanje obrnut, biće više penzionera nego aktivno zaposlenih ljudi. Za pet godina se postavlja pitanje, za pet godina će i neki od nas biti penzioneri, a mnogi naši sugrađani će biti penzioneri, postavlja se pitanje da li mi bez pripreme, bez plana, na osnovu ovakvih napabirčenih ideja, koje nisu nikakve ideje, nego su rešenja od danas do sutra, da li ćemo moći taj problem da rešimo. Ko god bude u toj vladi, on će se gorko sećati ove sadašnje Vlade, koja je propustila vreme da taj problem reši.
Nije slučajno, dame i gospodo, što smo mi iz socijalističkog ustava one Socijalističke Jugoslavije od 19 prava, koja je ta država nerealno garantovala svim građanima, u jedan ipak demokratski i moderan ustav preuzeli samo pravo na penziono – invalidsko osiguranje. Znači pravo na to da ljudi, koji su ulaganjem u te fondove stekli to pravo, zadržavaju to pravo i niko im ga ne može oduzeti. Ne može se pravo na penziju, uz to dodajem i pravo na deviznu štednju, izjednačavati sa ostalim pravima, koja su dnevna, pravo policije da ima platu, pravo nastavnika da imaju platu, pravo poslanika da imaju platu. Gospodo, to su dva prava, koja imaju potpuno različiti status. Ne može se sudbina penzionera vezati za to da li će privreda dobro da radi, da li će Ministarstvo za finansije i finansijska policija da skupe dovoljno para i da se onda kaže penzionerima: Čekajte, gospodo, kad skupimo dovoljno para, daćemo vam penzije, ali država ima svoje prioritete, država mora da plaća policajce, lekare, poslanike, pa ćemo onda u tim pravima da nađemo mesta i za vas.
Penzije su zarađene, penzije moraju da budu zagarantovane, nezavisno od stanja u kome se privreda nalazi.
Nama je potrebna suštinska reforma penzionog osiguranja. Ona se ne može sastojati ni u čemu drugom nego u stvaranju penzionog fonda. Ti fondovi moraju da budu napunjeni realnim vrednostima. Te vrednosti moraju negde da se nađu. Te vrednosti postoje, njih ima država. Država ima svojinu. Država svoju svojinu rasprodaje. Ta državna svojina se kao Alajbegova slama raznosi. Iz penzionih fondova su pravljene nekretnine, pravljena je zgrada Centralnog komiteta na Novom Beogradu, koja ima 15 hiljada kvadratnih metara. Ta zgrada je prešla u vlasništvo SPS i SK Pokreta za Jugoslaviju. Mesečno se ubira 100 – 200 hiljada maraka iz izdavanja tog poslovnog prostora, umesto da to bude vlasništvo penzionog fonda.
Javno preduzeće Jugopetrol. Javno preduzeće naftna industrija ima stotine ili hiljade benzinskih pumpi. Zašto ne bi penzionom fondu bile prepuštene u vlasništvo benzinske pumpe? Nigde u svetu, gospodo, benzinske pumpe nisu državna svojina, svuda je to privatna svojina ili svojina deoničara. To nije komunizam, komunizam je ovo što vi radite. Komunizam je to, gospodine Tošiću, da vi pokupite od svih, kojima možete da uzmete pare, a onda ih stavite u jednu kasu i onda delite na kašičicu. To je komunizam. Nije komunizam ako vi pravo, koje su ljudi stekli radeći, ako im to pravo date, to je pravna država. Ako mislite da je komunizam moguć kao pravna država, onda ste vi inovator, javite se za nobelovu nagradu. Ne postoji pravna država u komunizmu.
Ja sam siguran da će nadležni ministar da kaže da je to upravo ideja tog ministarstava da će oni osnovati penzione fondove, kao što je ministar za finansije juče, bez našeg prisustva, obećao da će da donesu antimonopolski zakon. Zamislite Vladu u kojoj 5,6 ministara , koji su 5,6 direktora i koji svoje ministarske položaje, naravno, koriste kao monopolske kod uvoza, izvoza, kontinenata, zamislite tu Vladu koja će doneti antimonopolski zakon. Da li postoji na svetu takva koza, koja će da čuva kupus, kao što će ta vlada, koja koristi svoj poslovni i privredni monopol, da donese antimonopolski zakon? Neće ona da ga donese, samo obećava.
Gospodin Vlatković je rekao da će da reši problem deviznih štednji. Prvo, to nije u nadležnosti ovog parlamenta. Nije devizna štednja građana pitanje Republike Srbije nego je pitanje Jugoslavije. U junu je ova skupština usvojila preporuku i nalog saveznom parlamentu da izađe sa predlogom za rešavanje devizne štednje. Poslanički klub SPS, koji je tamo u većini, nije ništa učinio da to uradi. Sada nam ministar za finansije obećava da će Vlada , koja uopšte nije nadležna za to, da to reši.
Tako će nam obećati i za penzije. Međutim, bez reforme sistema penzionog osiguranja u ovoj zemlji nikakve perspektive nema. Dok još ima državne imovine, koja nije podeljena, koja nije data na 100 godina, uz minimalne nadoknade za korišćenje, dok još ima hotela, nekretnina, benzinskih pumpi, koje su javna svojina, a nisu postale svojina korporacije braće Karić, kao što će pola Srbije da postane svojina braće Karić, dogovorimo se, gospodo, dajmo jedan deo toga penzionom fondu. Neka se polovina penzija isplaćuje iz penzionog fonda, iz realnog mesečnog priliva, naći ćemo tu drugu polovinu. Ako je ne nađemo uvek na vreme, ljudi će imati razumevanja. Ako prvog u mesecu dobiju svojih pola penzije iz sigurnog izvora, koji ne zavisi ni od Vlade, ni od bolovanja privrede, strpiće se oni za taj ostatak. Ako kriza bude opšta, ako ne bude plata, ako ne bude priliva, shvatiće i oni ne može. Ali, dajte im onaj deo koji su zaradili u 40 i 50 godina poštenog rada, dajte im, jer država to može da učini, država je dužna da to učini i ništa ne sprečava državu, osim Vlade, koja to ne želi da učini.
Ja sad pozivam Vladu da nam kaže da li priprema Zakona o reformi penzionog osiguranja, kako će izgledati taj zakon i do kada će da izađe s tim zakonom pred Skupštinu. Samo dve rečenice zahtevam i glasaću za ovo, što je ustvari samo bacanje prašine u oči, a ne nikakav zakon.