Govor dr Zorana Đinđića u Skupštini Srbije, Prva sednica drugog redovnog zasedanja (1993)

Datum: 11.10.1993
Period:  Opozicija 1990–1997.

Prva sednica drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije

Dame i gospodo, poslanici Demokratske stranke su se o poverenju tj. nepoverenju ovoj vladi izjasnili prvi put kada je to bilo vreme, kada su se već rezultati delovanja te vlade u tom obliku očitavali da više nije bilo sumnje da li ta vlada može dalje da upravlja Srbijom ili ne može. To je bilo 17. juna. Ovo, čemu sada prisustvujemo, jeste neka rasprava o Vladi ali je Vlada tu samo povod za rešavanje nekih međustranačkih odnosa, tako da na trenutke izgleda kao da su stranke najvažnije, da su važnije čak i od toga kako Vlada radi, da je narod tu zbog stranaka, a nisu stranke tu zbog naroda i da to da li se narod hrani, greje, kako mu je, da je to samo sredstvo u političkoj demagogiji, da bi se ova druga strana ocrnila. To nas kao stranku, iskreno da kažem ne interesuje. Nas interesuje kako ta vlada radi, da li je učinila sve što je bilo moguće da učini, znači u okviru njenih subjektivnih mogućnosti, šta bi se moglo popraviti za neku drugu vladu ili ovu vladu, ako uspe da se održi. Dakle, kako bi upravljanje Srbijom moglo da bude efikasnije, a u tim rezultatima i u toj efikasnosti onda bi se popravio položaj stranaka i nas kao građana i tu bismo mogli mirnije da razgovaramo o svim ovim stvarima, o kojim već danima razgovaramo vrlo užareno i na način koji zaista na trenutke prevazilazi granice ukusa.

Šta mi zameramo ovoj vladi? Ne zameramo joj što nije rešila krizu, što nije stvorila blagostanje. Naravno, to bi bile preterane želje, to niko nije mogao da obeća. Nalazimo se u teškoj situaciji, koja velikim delom nije rezultat ni slabosti te vlade, a i neka bolja vlada sve te teškoće ne bi mogla da ukloni.

Međutim, takođe je čista demagogija sada sve to strpati u još jedan koš i reći da su za sve krive objektivne okolnosti. Ako postoje objektivne okolnosti, onda treba izmeriti kolike su one bile i videti koji deo odgovornosti leži na objektivnim okolnostima, a koji deo odgovornosti leži na Vladi.

Šta je, dakle, morala da učini jedna Vlada, koja je nastupila u vrlo teškoj situaciji, svesna toga da je situacija teška? Niko nije gospodinu Šainoviću i njegovim ministrima obećao da će situacija biti ružičasta, da će dolari, marke i sve druge vrste deviza da pritiču i da se ulivaju u zemlju,da će proizvodnja da raste. Oni su znali šta preduzimaju kada su preuzeli odgovornost za ovu državu.

Dakle, šta je ta vlada trebalo da učini, po našem mišljenju? Ona je morala istog trenutka da sebe formira kao krizni štab i da kaže: jedino što ova vlada može da učini jeste da na razuman, odgovoran, štedljiv način upravlja oskudnim i sve i sve oskudnijim dobrima, kojima ovaj narod i ova država raspolažu. Najpre da ih evidentira, napravi bilans tih dobara i onda da sve instrumente i puteve za sprovođenje svojih mera i vođenje svoje politike tako dobro kontroliše svakodnevno, da ne bude rasipanja, odlivanja, da ne bude krađe, korupcije, kriminala, jer nema mnogo da se krade. Prošla su ona Brozova vremena, kada su milijarde dolara stizale u kreditima i kada je moglo da se krade, a da narod dobro živi. Sada nema mnogo da se krade, svaka ukradena marka oseća se negde u džepu nekog građanina. To je Vlada morala da uradi i da kaže: gospodo, drugovi, mi imamo jako malo, čekaju nas teška vremena godinu-dve ili pet, time što imamo moramo domaćinski da raspolažemo, strogo ćemo kažnjavati svakog ko nenamenski koristi primarnu emisiju, kredite, ko iznosi novac u inostranstvo, ko uvozi nešto što nije potrebno, ko izvozi nešto što je potrebno. Znači, sve te stvari ćemo držati pod kontrolom, bilo da su to robne rezerve, poljoprivredni proizvodi, devize. To Vlada nije činila. Osnovna zamerka ovoj vladi je što se ponaša kao da su normalna vremena i to je dodatno otežalo našu situaciju.

Predsednik Vlade će da kaže da u tim glavnim stvarima mi nismo imali nadležnosti, jer glavna stvar u kriznoj situaciji je novac. U situaciji, u kojoj nema krize, gde postoji proizvodnja, promet, uvoz i izvoz, ima mnogo dobara, država može da prikupi porez, ima na raspolaganju svoje razne resurse i može da manipuliše njima. Međutim, kada se to smanjuje, onda sredstva kojim država u privredi upravlja jeste novac, monetarna politika. Najslabija tačka u delovanju ove vlade je monetarna politika. Vlada je pustila monetarnu politiku da joj se izmakne iz ruku, da se stvori monetarni haos i to ima za posledicu, upotrebiću tešku reč, ali tačnu, ugrožavanje i rušenje ove države.

Država je definisana svojim suverenitetom, oružanom silom i pravom da štampa novac. Danas se, već je to javna tajna, tvrdi da je samo 1/7 primarne emisije u evidenciji Narodne banke Jugoslavije, a 6/7 ide ispod toga, da lokalne organizacije, službe za platni promet emituju svakodnevno žiralni novac na različite načine. To bi bilo isto kao kad bi šef Generalštaba priznao na zatvorenom sastanku da ne zna čiji su 6/7 vojnika, koji se kreću Srbijom i Jugoslavijom. To je katastrofa.

Ova vlada je nastupila sa određenim monopolom vlasti i mi smo to kritikovali. Ova vlada nas sada dovodi u situaciju da se ta vlast raspada, ne u političkom smislu, ne možda u bezbedonosnom smislu, ali u smislu upravljanja društvom kao složenim sistemom koji iziskuje mehanizme za svakodnevno regulisanje, da se ne pojave negde dispariteti, da nigde ima nečega, a na drugoj strani nema nečega i da se to ne može izjednačiti.

Mi se sada nalazimo upravo u toj situaciji. Ova vlada je svojom ravnodušnošću ili neodlučnošću da to pitanje postavi i u Saveznoj državi i u Srbiji i da kaže – gospodo, monetarna politika je poluga politike u kriznim vremenima i ta monetarna politika mora da bude kao Generalštab. Ne sme ni jedan dinar da izađe na ulicu, a da se ne zna gde je otišao, da neko za njega nije zadužen i ako ga ne vrati da ne bude kažnjen. To ova vlada nije učinila. Imamo monetarni haos koji se odražava u hiperinflaciji, u ogromnoj pljački građana putem hiperinflacije, u obezvređivanju zarada, ljudskog rada, koji se odražava u promeni socijalne strukture, gde nestaju srednji slojevi u Srbiji. Stradaju lekari, nastavnici, inženjeri, svi oni koji žive od svoje plate, gde se polarizuje naše društvo između ogromnog sloja siromašnih ljudi i malog sloja bogatih ljudi. To su posledice hiperinflacije, koje se naučno mogu predvideti. Tako se dešavalo u Nemačkoj, Americi u vremenima hiperinflacije.

To je ta vlada morala da zna i morala je da zna da je takva promena socijalne strukture katastrofalna za Srbiju, jer na osnovu takve socijalne strukture Srbija je još dalje od izlaska iz krize. Jednoga dana, kada budemo imali snage da krenemo napred, nećemo imati socijalnu strukturu koja je adekvatna i koja to može da povuče.

Druga tačka je proizvodnja. Nije tačno da u uslovima sankcija na nužan način opada proizvodnja. U uslovima sankcija može se desiti da čak proizvodnja raste i to onih dobara za koja nisu potrebne uvozne sirovine. Tih dobara ima dosta. Međutim, proizvodnja opada ako se više isplati trgovati novcem nego ulagati novac u proizvodnju. Naravno, ako postoji minimum tržišta, a on je kod nas uvek postojao, naravno da je i proizvođačima lakše, jednostavnije i više im se isplati da novac, koji dobiju, na bilo koji način, od Vlade ili koji imaju, da ga pretvaraju u devize i sa tim novcem trguju, nego da ga ulažu u proizvodnju. Da je bila bolja monetarna politika, proizvodnja u Srbiji je mogla i posle uvođenja sankcija da ostane na istom nivou i čak da raste. Znači, Vlada je na strani onih dobara kojima je mogla da raspolaže, kontroliše, pokazala izuzetnu ravnodušnost. Ona je pustila da se to raznosi, davala je ovima, onima, kupovala je socijalni mir da bi sastavila današnji dan, a sutra ćemo videti, šta će biti, ponovo primarna emisija. Kada se pokrene pitanje šta se to dešava, odgovor je da je kriva Savezna država. Kada kažemo – zašto ne pritegnete saveznu državu, odgovor je – videćemo, dogovorićemo se, Crnogorci, ovi, oni, u svakom slučaju ništa se nije radilo.

Drugi resurs su građani, sredstva koja se nalaze kod građana. Na jednoj strani su sredstva kojima raspolaže država. Videli smo da država ta sredstva nije domaćinski koristila. Naša vlada je kriva za to.

Na drugoj strani Vlada je dopustila da građani budu opljačkani. U njenom mandatu desila se najveća pljačka, ako izuzmemo onu pljačku od strane federacije, starih štediša. Desile su se najveće pljačke na ovim prostorima. Vlada nam ni do danas nije rekla šta se dešavalo, kako su te banke dobijale dozvolu, kako neke od njih još uvek rade, šta se dešava sa ulozima građana, šta se dešava sa nekoliko milijardi maraka, koje su otišle u privatne banke i finansijske ustanove. Izgleda da je to samo stvar novinara i nekih privatnih detektiva, da je to stvar tih jadnih ljudi, koji nas sačekaju pred Skupštinom i kažu: dajte mi onog poslanika, čuli smo za njega da može da izvuče te pare, pa dajte, ako može da izađe, da se dogovorimo sa njim.

Dakle, Vlada je dopustila da građani budu opljačkani, a to je resurs u kriznim vremenima, poslednje utočište, to su poslednja sredstva, na koja jedna država može da računa, da kaže na kraju: ako bude kriza, ako ne budemo imali šta, obratićemo se građanima, daćemo državne obveznice, od njih ćemo nekako skupiti novac. Sada to Vlada više ne može da učini.

Taj novac je bespovratno otišao. Taj novac nije otišao u inostranstvo. Ova vlada nije bila dovoljno odlučna. Ova vlada je izbacila vodu iz čamaca. Ona nije zatvarala rupe kroz koje ta voda ulazi. Uvek ima otprilike isto vode ili malo više nego što je bilo prethodnog dana, ali ta voda neprekidno ulazi.

Kakva nam vlada treba, jer nema nikakve sumnje da je ova vlada pala. Ova vlada ne zavisi od glasanja. Ona ne može da ostane takva kakva je, jer sledeći dan posle izglasavanja poverenja ili nepoverenja, kako to ružno zvuči, sledeći dan kada ne bude dovoljno glasova da se izglasa nepoverenje postaviće se pitanje funkcionisanja vlasti u Srbiji. Videli ste kako je to izgledalo prvog dana – svi predlozi koji dođu sa ove strane proći će – svi predlozi koji dođu sa ove strane biće odbijeni. Vlada to ne može da trpi. Ona ne može da trpi da sprovodi zakone koje neko drugi sprema, a da ni jedan njen zakon ne bude sproveden. To je realno stanje, hteli vi to ili ne i tako će se dešavati.

Treba razmisliti šta da se radi dalje. Treba razmišljati o tome zašto ova vlada nije bila dobra i iz toga izvući zaključak kakva nam vlada treba. Treba nam vlada da ono malo što je ovoj državi ostalo, sa velokom štedljivošću i velikom pažnjom, vrlo precizno usmerava tako da narod opstane, a s druge strane da se otvara neka perspektiva za razvoj. Ma koliko to izgledalo neverovatno, uveravam vas da to nije nemoguće.

Nije nemoguće u ovoj državi koja ima energetiku, koja ima poljoprivredu, saobraćajne mogućnosti, napraviti krizni program koji bi omogućio narodu da preživi, i s druge strane ovo sadašnje postojanje ne bi pretvorilo u večno, jer se ova nemaština ne bi prihvatila kao prirodno stanje, nego bi to bio krizni program koji bi sadržao razvojnu perspektivu. Zato nam treba odlučna vlada. Ta vlada ne može da bude samo socijalistička. Sigurno ne može da bude, jer ko će ovde da podrži takvu vladu. Nadam se da neće niko. Nema razloga da je iko podrži. Nije važno ko će ući u tu vladu, važno je da ona sprovodi program o kome se dogovorimo. Da mi ovde sačinimo, poslanički klubovi, stranke koje su u ovom parlamentu, krizni program; kao zadatak toj vladi, ne da ona traži tri meseca ili 100 dana da sastavlja program, već da joj kažemo – to je program, da vidimo ko se prihvata da taj program sprovede.

Ovde postoji dovoljno pameti, u Srbiji postoji dovoljno pameti da se napravi jedan krizni program, koji bi mogao za narednih 6 meseci – do sledećih izbora koji će da stabilizuju političku scenu u Srbiji jer će dovesti većinsku vladu – dakle, narodu dati neku nadu. Bez toga, gospodo, hteli vi to ili ne, osim ako ne stvorite još 25 poslanika odnekud, pa onda napravite većinsku vladu, ako se to ne desi, imate manjinsku vladu, a ta vlada je pala onog trenutka kada je to postalo jasno da je ona manjinska.

Verujte mi to ne zavisi od mene. Nisam kriv. To je činjenica. To što sam vam saopštio tu vest, ne znači da sam kriv što se to desilo. Ma koliko su vaših 100, gospodine, imate više nego Demokratska stranka, ali to vam ne znači mnogo. Sa vaših 101 možete biti u manjini šest godina ili sto jednu narednu godinu.

Gospodo, situacija je ozbiljna i nastaviti sa međustranački raspravama predstavlja izraz krajnje neodgovornosti. Ono o čemu ovde treba da bude reč jeste koji krizni program može da izvede iz krize ovu zemlju, može da smanji tu marginu subjektivnih grešaka, pod pretpostavkom da će objektivne i dalje ostati teške, da vidimo da smanjimo subjektivne greške, jer jedino na to možemo da utičemo. Ne možemo da se nadamo da ćemo da otkrijemo naftu, osim u predizbornoj kampanji, dijamante ili nešto slično. Imamo ono što imamo, jedino nam može pomoći naša pamet. Ako to ne koristimo i tu pamet stavimo u zagradu i koristimo ono drugo, onda nam ništa ne može pomoći.

Da kažem nešto na kraju o inicijativi, jer izgleda da je ova dva dana samo o tome reč. Gospodu radikale stvarno ne razumem. Meni se na trenutke učini da oni osim vlade u senci imaju i poslanički klub u senci i da se taj pravi poslanički klub tek sada pojavio, a da su drugi, njihovi dvojnici, glasali do sada umesto njih. Oni sada ne priznaju to, i kažu – ne, sad smo se mi pojavili i mi ništa od toga ne bismo glasali, jer je to sve bilo pogrešno. Kao da niste znali i sve što ste naveli u tim kritikama starije je od osam mesci. Meni je žao, ali to je starije od osam meseci. Svi vaši prigovori ne odnose se na jul, avgust, septembar. Odnose se na period od godinu, dve godine unazad, sve ste vi to znali kada ste podržavali tu vladu i vi ste bili veći katolici od pape, setite se, vi ste prednjačili u donošenju regresivnih zakona. Vi ste bili ti koji ste inicirali zakon o predstavljanju u Veću republika. Vi ste bili ti koji su uvek kada je bilo tvrdo iskakali i branili zakone koje su predlagali socijalisti.

Nemojte to da zaboravite. Kažete da niste hteli da uđete u vladu, jer vam se programi vrlo razlikuju. Mislim da ste vi bili u situaciji da popravite rad ove vlade, čak i da niste ušli u tu vladu. Da ste postavili razumne, jasne uslove za podršku ovoj vladi i ona bi morala bolje da radi, jer ne bi bila sigurna u vašu podršku. Ovako ste vi postavljali neke uslove koji nemaju veze sa zakonodavnom delatnošću, pa je Vlada znala da će njihovi predlozi onako da prođu, nije se mnogo brinula i tako je to kao brzi voz prolazilo kroz ovu skupštinu i kad god je trebalo – svi vaši glasovi su bili obezbeđeni.

Ova vlada bi bila bolja da joj niste davali tako blanko podršku. S druge strane, ni vama ne verujem u vaše programe, jer, u redu, niste bili uz vladu, jer vam se programi razlikuju, ali zašto niste predložili neki od programa i stvorili neki zakon, pa neka bude odbijen. Zašto niste izašli sa tim programom vaše vlade u senci i rekli – evo mi sada to predlažemo, i u tom slučaju ovo i u onom slučaju ono, da se vidi šta bismo mi radili da je naša vlada. Ovako je sve to jedna zatvorena kutija i treba imati poverenje i treba tu kutiju kupiti za neke skupe pare, odneti je kući, otvoriti je i verovati da su u njoj zlatnici. Nikada je ne bih kupio, verujte mi, i zbog toga mislim da je vaša odgovornost ne tako velika kao onih koji su vodili vlast, ali da je jako velika. Zato nemate pravo da na takav način perete ruke, da se ponašate kao neki svetac koji dolazi među grešni narod i koji tom narodu čita bukvice. Vi morate da okajavate svoje grehe narednih osam meseci, pa tek onda da čitate bukvice. Zato što ste osam meseci činili grehe.