Prva sednica četvrtog vanrednog zasedanja, 27. i 28.08.1993.
Dame i gospodo, sa poreskim zakonima, pred sobom imamo drugi deo vladinog paketa vanrednih mera, ako bismo pod prvim delom podrazumevali zakone koji se direktno odnose na socijalnu problematiku, onda bismo ceo taj paket koji nismo imali prilike, na žalost, da čujemo izložen kao celinu mogli da zamislimo kao jedan sistem mera čiji je osnovni cilj da se poboljša socijalni standard građana, da se život normalnom čoveku olakša.
Znači to je cij koji se realizuje najpre kroz direktne socijalne zahteve, a onda kroz neke zakone koji obezbeđuju sredstva za realizaciju ovog cilja i onda u trećem delu regulisanje odnosa u privredi, radnih odnosa i onoga što dolazi na kraju ove sednice.
U svakom slučaju, ostaje nam da pretpostavljamo da je Vlada imala takve namere, jer nismo iz usta nekog vladinog predstavnika to čuli. Prvi deo, ta dva zakona, koji se odnose direktno na socijalnu problematiku, morali smo da ocenimo kao doduše opravdani pokušaj da se nešto učini u toj oblasti, ali nedovoljno odlučan pokušaj. Jer, i kada se radilo o socijalno ugroženim građanima i kada se radilo o tzv. brizi o deci , videli smo da je tu postojala namera, ali da tu neće biti nikakvih bitnijih promena, da nije ni definisano šta je to, ko je to socijalno ugrožen, da nisu uspostavljeni ni kriteriji za socijalnu pomoć, da ta socijalna intervencija države nije jasno određena, s obzirom na instrumente kojima raspolaže, sredstva kojima raspolaže, tako da već kod tog cilja čitavog ovog paketa mera možemo da sumnjamo u krajnji ishod celog tog paketa.
Slična stvar se ponavlja i kod ovog drugog dela. Znači, kod ovog drugog dela, gde se radi o porezima, trebalo bi očekivati da Vlada izađe sa jednim paketom, sa jednim nizom zahteva, sa lociranjem polja u prirodi, društvu, gde se mogu skupiti sredstva, kojima bi se onda ta intervencija obavila, znači sredstva koja su potrebna da se pomogne građanima, koji zbog sankcija, zbog vanrednih uslova, nisu u stanju svojim radom da obezbede normalnu reprodukciju svoje porodice. Očekivali bismo da, s obzirom na vanredne okolnosti koje očikledno postoje, da i ta sredstva budu vanredna. Dakle, ako imamo na jednoj strani socijalnu ugroženost, ako imamo na jednoj strani veliki broj ljudi koji zbog objektivnih uslova niisu u stanju da svojim radom obezbede svoj opstanak, očekivali bismo da onda državna intervencija, da intervencija koju na sebe preuzima Vlada, kao glavni organ vlasti u ovoj državi, da na jedan vanredni način pribavi ta sredstva i da ih usmeri, da bi podržala taj životni proces, koji je malo zastao zbog objektivnih okolnosti.
Međutim, Vladi ne pada na pamet ništa drugo nego da najklasičnije mere za prikupljanje novca, a to su porezi, uzme kao glavni način da prikupi ta sredstva. Time se postavlja pitanje - da li sredstva kojima Vlada želi ovaj cilj, koji je opravdan, da realizuje, da li ta sredstva doprinose ostvarenju tog cilja ili koče ostvarenje tog cilja? Znači, da li povećanje poreza, kojima se onda pribavljaju sredstva za intervenciju u socijalu, da li se tim sredstvima zapravo ugrožava ta socijala, da li se ljudima kojima se želi dati nešto, na drugoj strani uzima putem poreza, i to putem svih vrsta poreza, da bi im se onda na drugoj strani eventualno dalo, a pošto na toj drugoj strani nije baš sasvim jasno razrađen sistem tog davanja, može se desiti da im se više uzima, nego što im se da.
Tako se može desiti da neko ko je socijalno ugrožen, da ta mreža socijalne pomoći nije dovoljno proradila, tako da on ne dobije blagovremeno tu pomoć, ali da je blagovremeno proradila mreža naplate poreza, pa da on plati porez, iako je socijalno ugrožen, iako ima minimalna primanja, a plati porez na dohodak, da putem poreza na promet plati veću cenu proizvoda, a da na drugoj strani ne dobije socijalno davanje. Zaista mislim da se u jednoj takvoj suprotnosti između cilja ovog vladinog programa, kriznog i sredstava, da se zaista radi o takvoj suprotnosti, jer Vlada misli da može povećanjem poreza da napuni kasu, iz koje će onda da pomaže narodu. A to nije tačno. Naime, tačno je da svako povećanje cena, koje je rezultat povećanja poreza, u krajnjem slučaju plaća potrošač. Neće platiti trgovac, ako mu povećate porez na promet građevinskog materijala za zadruge, platiće onaj ko kupuje stan. Znači, taj član zadruge preko koje on kupuje taj stan, on će da plati to povećanje, sigurno ga neće platiti taj posrednik.
Na isti način, ako se poveća porez na kamate, to će sve plaćati krajnji korisnici, dakle, građani. Postavlja se uopšte pitanje smislenosti poreske politike u uslovima krize u kakvoj se mi danas nalazimo. Ko danas plaća porez, odakle država prikuplja porez - činjenica je da imamo jednu, ako uprošćeno kažemo, vrlo jednostavnu formulu, da država iz primarne emisije daje najveći deo ličnih dohodaka. Jer najveći deo velikih firmi ne radi, a onda od tih ličnih dohodaka naplaćuje porez.
Dakle, država daje, država uzima, a onaj deo realnog novca koji se obrće, koji je veliki, država ga ne kontroliše. On ne potpada ni pod jednu stavku o oporezivanju. Taj deo iz uvoza nafte, taj deo iz velikog uvoza sirovina, taj deo velike trgovine rudama i rudnim bogastvima iz Srbije, znači drvetom, proizvodima poljoprivrede, koji izlaze, uprkos, blokadi, iz Srbije, ne potpada pod poreze, a najveći deo novca se nalazi tu. Dakle, oporezuje se onaj deo vidljivog novčanog prometa koji zapravo i potiče iz primarne emisije. Umesto toga, bilo bi jednostavnije, jeftinije, primerenije situaciji da država kaže - u redu, neće biti poreza na prihode građana, umesto toga 10% će biti primarne emisije više, jer ionako to ide iz primarne emisije. Međutim, skraćuje se put, smanjuje se administracija, birokratija, i smanjuju se mogućnosti zloupotrebe.
Mogao bih za svaki od ovih predloženih zakona da navedem suprotan model, kako bi bilo logičnije, kraće i jeftinije da se postupilo, ne po konvencionalnom modelu, naplatiti porez, nego osloboditi maksimalno porez, a iz drugih izvora onda taj mali deo, koji se inače oporezivanjima dobija, nadoknaditi. Recimo, država može da otkupi milion tona pšenice, što je višak koji nije potreban za stanovništvo Srbije, taj milion tona država može da izveze. To je izvor za socijalnu politiku. S druge strane postoji eneregija koju Srbija proizvodi više nego što je potrebno za Srbiju. Umesto da se to krčmi kao do sada, na način koji je sasvim jasan, država može toliko i toliko energije, to se može prodati po toj i toj ceni. To je izvor za finansiranje socijalne politike.
Dakle, moj zaključak je da je Vlada izabrala najlakši, najpoznatiji put, ali da taj put u ovom slučaju nije pravi put. Nije pravi put da se novac koji je potreban za socijalne intervencije prikuplja, da se on prikuplja preko poreza, jer je to isti taj novac koji Narodna banka štampa u vidu primarne emisije, nikakav drugi novac to nije. Dakle , isti taj novac se presipa '' iz šupljeg u prazno'', u jedan džep se stavlja, iz drugog džepa se uzima, a u međuvremenu onda razne institucije, kao što su banke, finansijske institucije, na tome još zarađuju, taj novac se obezbeđuje i na kraju se postiže suprotan efekat, na kraju oni koji treba da budu korisnici tih sredstava, više gube nego što dobijaju.