Veće republika, Prva sednica trećeg redovnog zasedanja
Dame i gospodo, uvaženi poslanici, pitanju o kome danas raspravljamo možemo pristupiti na dva načina; prvo, kao partijskom pitanju, kao partijski aktivisti, i onda tu nema velikih problema. Po onoj staroj poslovici: „Svaki Ciga svoga konja hvali!“, onaj ko ima kandidata, za njega će da nađe dobre osobine. Svaki kandidat ima neke dobre osobine; nijedan čovek nije potpuno loš, kao što nijedan čovek nije ni potpuno dobar, i onda će većina da odluči.
Međutim, moguć je i jedan drugi pristup. Mislim da je kod ovakvih pitanja taj drugi pristup umešan, a to je pristup nacionalne, državne i građanske odgovornosti. To znači ne da uzmemo gotovog kandidata i da onda po njegovoj meri krojimo funkciju, da krojimo fotelju, da mu nalazimo radno mesto, pa da onda to radno mesto bude prema tom kandidatu, već obrnuto. Taj drugi pristup je da vidimo šta je u interesu te zemlje, šta je u interesu tog naroda, koje kvalitete i koje osobine treba da ima taj kandidat. Zatim, da vidimo tog predloženog kandidata i da probamo da ga uklopimo u to što narodu treba, što zemlji treba, pa, ako se uklapa onda da kažemo svi: „To je taj čovek, našli smo ga!“ Onda tu nema stranačkih pristrasnosti, mi nismo ovde stranački aktivisti i onda moramo da kažemo: „Neka taj čovek vodi ovu zemlju u interesu svih njenih građana!“
Dakle, šta je to, sa stanovišta zdravog razuma, a ne neke velike političke filozofije, što treba da ima jedan kandidat da bismo mogli mirne savesti da dignemo ruke za njega?
Ja ću navesti nekoliko osobina, ima ih još, ali nekoliko osnovnih, poređanih ne po nekom redosledu, znači, nešto što bi čovek na ulici i žena na pijaci mogli da shvate i da kažu: „Tako je, takav treba da bude predsednik Savezne Republike Jugoslavije, ako toj zemlji želimo dobro!“.
Prva takva osobina jeste sposobnost procenjivanja svetske situacije.
Mi smo mala zemlja. Mi moramo da se snalazimo u svetu. Mi nismo velika sila. Mi ne možemo da namećemo svoje interese. Zato moramo da budemo sposobni da shvatimo sklop svetskih interesa, da se snađemo u tim svetskim interesima, da nemamo štetu zbog toga što se nepotrebno sudaramo i što neke potencijale u svetu ne koristimo dovoljno, nego da pronađemo svoje mesto i da iz svake svetske situacije izvučemo maksimum za naš narod i za našu zemlju. Nalazimo se u vrlo osetljivom regionu. Onaj ko ne uspe da predvidi svetske događaje u ovom regionu, osuđen je na poraze. To znači unapred znati koji su svetski trendovi, unapred znati šta će se dešavati za godinu ili dve, kako će se ta mapa pomerati, gde su naši saveznici, gde su naši protivnici, koji je prioritet naših interesa da bismo za njih već unared lobirali i dobijali saveznike i da bismo naše protivnike oslabili. Nema ljubavi na tom svetskom tržištu interesa. Tu postoji samo pametna procena, dobra prognoza i rad, rad na tome da se ojača pozicija, da se stvore saveznici, da se prikupe dobri argumenti, da bi naši saveznici mogli u naše ime da brane našu poziciju.
Druga osobina koja je potrebna jednom predsedniku Jugoslavije jeste pametno korišćenje nacionalnih resursa, potencijala, snaga. Nema ih mnogo, nažalost. Mi smo jedna tradicionalna polarizovana zemlja. Nije samo gospodin Milošević polarizovao Srbiju, ona je kroz dva ili tri veka naše novije istorije polarizovana, i regionalno, i socijalno, i klasno, i politički. Znači, treba biti pametan, pa iskoristiti maksimum iz onoga čime zemlja raspolaže za državnu politiku, ne dodavati nove podele, ne zavađavati ljude, jer su oni zavađeni sami po sebi; treba ih miriti, treba ih koristiti za državnu politiku.
Treća stvar je učvršćivanje zakonitosti i ustavnosti u ovoj zemlji. Mi smo zemlja bez velike demokratske tradicije; tek 150 godina mi imamo državu. Treba navići narod na to da se zakoni poštuju. Vlast prva mora da poštuje zakone da bi narod navikla na to da i on treba da poštuje zakone. Ako vlast ne poštuje zakone, to je hiljadu puta gore nego ako narod ne poštuje zakone, jer vlast treba da štiti zakone. Narod treba da se pokorava, zašto bi on to činio? Zašto bi čovek koji se jedva snalazi u svom životu dobrovoljno čuvao zakone ako ih vlast ne čuva?
Četvrta stvar, koju sam naveo kao poslednju, mada bi mogla da bude prva, malo je arhaična – to je ljubav prema svom narodu, simpatije. Predsednik mora da voli građane svoje zemlje, da ih ne prezire, mora da im se obraća, da im u teškim situacijama kaže zašto su situacije teške, u porazima da im kaže da su to porazi, da bi ljudi mogli da nauče nešto, da bi mogli da se skupe i da sledeći put to ne budu porazi već pobede, da ne prećutkuje ništa, da ne laže ljude, da se ne krije od svojih građana.
To su četiri osobine. Da vidimo kako bi naš kandidat prošao u proceni, da vidimo koje osobine, od ove četiri, ima i u kojoj meri.
Kako on procenjuje svetsku situaciju, od trenutka kada je to bilo jako važno za našu zemlju i za naš narod, jer se ta situacija u jednom trenutku menjala? Pre desetak godina, padom Berlinskog zida, svet se pokrenuo, a to kretanje spada u najznačajnija kretanja u evropskoj i svetskoj istoriji posle Drugog svetskog rata. Odnosi su se promenili. Nije bilo lako snaći se u tome. Šta je gospodin Milošević u toj situaciji uradio? Zabio je glavu u pesak i nije hteo da primeti da se u svetu nešto promenilo. Rekao je:“ To je mala kriza socijalizma, ali će time pobeda socijalizma biti veća, jer će posle ove krize ceo svet da bude socijalistički“. I onda je podržao ruske generale koji su navodno hteli da sruše Gorbačova, pa ga oni nisu srušili. Onda ih je podržao kada su hteli da sruše Jeljcina, pa ga još nisu srušili, ali su zato naše veze sa Rusijom definitivno pokvarene. Onda je u prioritete naše politike, u zemlji koja se raspala, u kojoj je naša nacija bila ugrožena, u kojoj su naši građani bili ugroženi, stavio očuvanje jednog starog sistema i time nam zatvorio vrata prema svim saveznicima koji su imali rezerve prema tom sistemu, umesto da je u svojm prioritetima, kao prvo, pametno video da socijalizam koji počiva na monopolima, onaj socijalizam koji počiva na nekontrolisanom vršenju vlasti, predstavlja samo trag jedne zvezde koja je ugašena, pa se vidi samo njen trag; možda će se videti i nekoliko godina, ali, kao sistem, u svetu definitivno ne može više da opstane. Umesto da je naš brod usmerio ka novim zvezdama, on je toj ugašenoj zvezdi rekao: „Idemo da dokažemo celom svetu da socijalizam, tj. komunizam, nije mrtav. Idemo mi da budemo, ako treba, „poslednji mohikanac“ koji će to da brani, pa kud puklo da pukne, pa makar nas svi ostavili na cedilu, makar svi podržali Slovence, Hrvate, Albance, Muslimane; neka svi budu protiv nas, ali mi ćemo da budemo na „Strašnom sudu“. Mi ćemo da kažemo: „Branili smo socijalizam i zato idemo u raj“.
To je njegova procena. Posle toga slede globalne, sve gora od gore.
Gospodin Milošević do današnjeg dana nije razumeo svet. Gospodin Milošević ima predstavu sveta kao iz marksističkog udžbenika (dijalektika istorije) za četvrti razred neke škole, u kojo piše: socijalizam, kapitalizam, proizvodne snage, proizvodni odnosi, imperijalizam, progresivni, regresivni, itd. Od toga više ničega nema. Samo ti prašnjavi udžbenici su ostali.
Poslednji dokaz za to jeste izborna krađa i period od tri meseca, koliko je gospodnu Miloševiću trebalo da reaguje svojim zakonom na tu izbornu krađu. I , da za ta tri meseca, taj mali kredit naše zemlje, koji je posle Dejtona, priznajem, uz njegovo angažovanje stvoren, mala vrata koja su nam bila odškrinuta u svet i prema međunarodnim finansijskim organizacijama, da taj kredit bude poništen! U ta tri meseca vraćeni smo na početak, na 1990. i 1991. godinu, na raspad ove zemlje. Mi smo danas toliko daleko od svega kao što smo to bili pre deset godina. To je njegova procena. Po njegovom mišljenju, ništa se nije događalo u zemlji. Ničega nije bilo. Neki ljudi su se po ulicama kretali mimo odluke nadležnih organa. To je bio posao za uličnu policiju. To nije bio posao za političare. Kada se na kraju setio, vrag je bio odneo šalu; mi smo danas u međunarodnim institucijama izolovani kao retko koja zemlja u svetu.
Dakle, ako bismo procenjivali po prvoj tački, a mislim da je ona kardinalna, tu su sposobnosti našeg kandidata najmanje. Gospodin Milošević ne može da se uklopi u svetska kretanja. On ne može da zaboravi šemu koju je imao iz prethodnog perioda. U šemi postoje dve-tri sile. To je mehanička šema sveta. Ta šema danas više ne važi. Svet je danas jedna dinamična celina, u kojoj se svakog dana menjaju odnosi i svakog dana morate da se snalazite.
Postoji jedno pravilo u današnjoj teoriji u tom svetu, koje kaže: zemlja čije se unutrašnje uređenje menja sporije nego što se menjaju svetski odnosi nazaduju i propadaju. To znači, vi morate da imate ljude koji su spremni da još brže nego što se menjaju odnosi u okruženju menjaju odnose u svojoj zemlji, da smišljaju odgovore na pitanja koja još nisu postavljena. Jer, mi nismo tako jaki da bismo mogli da promovišemo svoja pitanja i svoje odgovore i da kažemo: ako svet neće, ne mora. Mi smo principijelni, mi ostajemo pri svome. Mi moramo unapred već da znamo šta će se dešavati. To znači, mi moramo da budemo jako fleksibilni. Naše unutrašnje uređenje mora da bude jako fleksibilno i demokratično. Gospodin Milošević je suprotnost tome.
Drugo pitanje – pametno korišćenje unutrašnjih snaga i potencijala, sklonost komprimisima.
Gospodin Milošević je osoba sklona sejanju razdora. On je osoba sklona da, po principu „zavedi pa vladaj“, i u vlastitim strukturama uvek stvara neke paralelne strukture (to vi iz Socijalističke partije Srbije bolje znate nego ja), da pozove pojedinačno jednog, pa onda pozove na razgovor“u četitri oka“ njegovog zamenika, pa ovaj prvi ne zna šta je bilo sa zamenikom, a zamenik ne zna šta je bilo sa ovim prvim. Njegova pozicija je jaka, jer on presuđuje, on arbitrira. Tako je, po principu „zavadi pa vladaj“, najveći narod na Balkanu, to je naš narod, na kraju postao najslabiji narod na Balkanu. Pobedili su nas oni malobrojni, jer su bili dobro organizovani, jer su imali vođstvo koje je znalo šta hoće, jer je to vođstvo u kritičnim trenucima pravilo kompromis sa svojim političkim protivnicima. Oni su rekli: Srbi su nam protivnici. Da se mi dogovorimo: da godinu dana zaboravimo naše političke sporove, da pobedimo ove naše protivnike, pa kada ih pobedimo, onda ćemo opet da se razdvajamo na stranke.
Gospodin Milošević nikada nije dao prednost nacionalnom ugrožavanju, već ugrožavanju svog političkog položaja. Njemu je uvek bilo važnije da sačuva svoju političku dominaciju, po ceni da naša zajednica slabi. Ako je, kao direktor jednog preduzeća, bio pred alternativom – ili da pustim sposobne ljude u mom preduzeću, koji ne misle isto kao ja, ali su sposobni da nešto urade, da dođu na prave položaje i da preduzeće prosperira, mada ću ja kao direktor biti sporan, ili – druga varijanta, da ih sve isključim, da ih sve izbacim, da preduzeće pravi gubitke, ali da budem neosporan kao direktor, on se u svakom takvom trenutku opredeljivao za ovo drugo.
Dakle, imati dominaciju, imati monopol, po cenu da imaš slabu zemlju, u principu, po parafrazi one Titove. „Slaba Srbija, jak predsednik“.
Jaka Srbija ne trpi jakog predsednika. Srbija je čudna zemlja. Mi smo čudan narod. Osporavamo autoritete. Ako je Srbija jaka, nema jakog predsednika. U Srbiji je predsednik jak samo ako je Srbija slaba. To znamo iz Titovog vremena. To znamo iz vremena Slobodana Miloševića.
Šta vam je važnije, dame i gospodo, jaka država ili jak predsednik? To je pitanje na koje danas morate da odgovorite, ne pred svojom partijom, nego pred svojom savešću i pred svojim potomstvom, jer će glasanje na ovoj sednici ostati sačuvano u istoriji.
Treće pitanje je učvršćivanje zakonitosti.
Mislim da je gospodin Milošević u nekoliko navrata pokazao sklonost, pre svega, ka kršenju Ustava. Mada je Ustavom obavezan da vrati svoju partijsku funkciju, on predsedava sednicama Glavnog odbora. On učestvuje u političkim kampanjama svoje partije. Mi to vidimo u novinama. Bez ikakve griže svesti se kaže: „Sednicom glavnog odbora, na kojoj je isključen taj i taj, predsedavao je gospodin Slobodan Milošević“, ili: „na kojoj je odlučeno to i to, bio je prisutan Slobodan Milošević“. On vrši svoje partijske funkcije, mada po Ustavu nema pravo na to.
Drugo, on je čovek koji je sklon da vaninstitucionalno gomila moć, da institucije koristi kao paravan, a da paralelno sa institucijama ima jednu mrežu vaninstitucionalne moći, koja onda ima pravu snagu, tako da to što ide kroz institucije, kroz parlamente, kroz vlade, često bude samo legitimisanje odluka koje su već odavno negde donete i za koje svi znaju da su negde donete. Mislim da je ova osobina jako loša za budućnost ove naše države i za buduću saradnju Srbije i Crne Gore, jer u jednoj federalnoj državi ti odnosi moraju da budu do kraja institucionalizovani. Jer, ako se gomila vaninstitucionalna moć, to je u jednoj državi, kao što je Srbija, loše, ali nije tragično, ali u jednoj složenoj državi to je tragično, jer će onda jedan deo te države uvek sumnjati i reći: stani, naša ravnopravnost počiva na institucionalnim garancijama. Ako mi te generacije imamo samo formalno, ako se moć gomila negde neformalno, onda mi nismo ravnopravni i možemo da se zaštitimo samo povećanjem svoje sile ili svoje autonomije, a to vodi u separatizam, to vodi u raspad države. Ako ne možete institucionalno da garantujete ravnopravnost, onda će oni koji su ugoroženi da pokušaju da svoju ravnopravnost obezbede na neki drugi način. Onda će spontano da rastu separatističke snage. Vi ne možete da kažete da je to namerno. To je jedan prirodni proces i on je primećen u svim lošim federalnim državama. Taj proces je razbio mnoge države u istoriji. On preti, sa gospodinom Miloševićem na čelu naše države, da razbije i jugoslovensku državu.
Četvrto je ljubav prema svom narodu. Ma koliko to zvučalo sentimentalno, to je važna osobina za jednog predsednika države. On mora da ima simpatije prema svom narodu, prema svojim građanima. On ne sme da se stavlja na stranu onih koji diskriminišu ili nanose štetu njegovom narodu, u svim slučajevima u kojima je ovom narodu u Srbiji naneta šteta.
U proteklih pet-šest godina, gospodin Milošević je bio na strani manjine, a ne na strani većine. U slučaju Jezde i Dafine, on nije bio na strani štediša, on je bio na strani Dafine, koju je primio zvanično, koje se nikada nije odrekao, potiv koje nikada proces nije poveden. U ovoj skupštini je o tome godinama raspravljano. Ta banka nije bankrotirala, a ona se danas šeta sa kilogramima zlata po gradu. Hiljade štediša je ostalo bez svoje ušteđevine. Ljudi su kuće prodavali da bi odneli pare u tu banku, misleći da iza nje stoji predsednik, jer se ona slikala sa predsednikom. U svim izlozima njene banke u Srbiji je bila njena slika sa predsednikom Srbije. Kada je hiperinflacija pokrenuta, gospodin Milošević se stavio na stranu, ili se nije stavio na stranu građana, što znači da se stavio na stranu malobrojnih profitera, koji su u kesama novac iznosili iz naše zemlje.
Kada je naftna i duvanska mafija harala Srbijom, a ova druga to čini i sada, nema nekog znaka da gospodin Milošević brani narod, nema znaka da on brani budžet Srbije i Jugoslavije, nema znaka da ga interesuje sudbina Vojske, policijaca koji treba da prime platu iz tog budžeta, sudbina zdravstva, školstva – ne. Hiljade šlepera dnevno prelaze granicu, a ja vas pitam: Ako predsednik Srbije ne zna o tome ništa – ko će znati? Da li znate vi ovde, ili znamo li mi i ko tu šta može da preduzme?
Ono što mu se ne može osporiti jeste doslednost u destruktivnoj politici. Sam je rekao pre nekoliko godina – ništa neću da menjam, sve što radim je ispravno. To je bilo na javnoj raspravi u Republičkom parlamentu, u Srbiji, i zaista, gospodin Milošević je čovek koji ne ostavlja nikakvu sumnju u pogledu toga šta će raditi dalje. Nema nikakve tajne, danas to nije nikakva kocka. On je vrlo jasno stavio do znanja koja je njegova pozicija, šta radi, šta je radio do sada i da ništa neće promeniti u načinu na koji je do sada radio ono što je radio. Jedino što se menja jeste poligon; jedino što će to biti drugačiji poligon, biće mnogo osetljiviji, biće to vrlo složena država u vrlo kritičnom vremenu, u vrlo kritičnom regionu.
I, ako mi dozvolite, završio bih jednom narodnom poslovicom, kao što sam i počeo: „Za zelen bor da se uhvati – osušio bi se“. Možda ne svojom namerom, ali, takav je čovek. „Zelen bor“ je bila Srbija – pod njegovom vlašću upropašćenja – i moramo, i ekonomski, i socijalno. Sada je taj borić“ Jugoslavija.
Dame i gospodo, hoćete li još jednom da probamo taj mali „zeleni borić“, još jednom da ga damo u ruke nekome u čijim rukama su se mnogo zeleniji i mnogo veći borovi osušili?
Ja se nadam da to nećemo činiti.
Hvala.
VEĆE REPUBLIKA 1. SEDNICA TREĆEG REDOVNOG ZASEDANJA
Moramo da razrešimo neke principijelne stvari. Postoji nešto što se zove delegatski sistem. U tom sistemu, neko ima pravo da predloži nekog i onda će taj ko je predložen automatski da bude izabran, jer iza tog predloga stoji određena većina. Ali, onda ne znamo zašto ovde sedimo, jer, ako je tako i ako bude takav rezultat, onda nema smisla ni ova naša sednica, ni izlaganja, ni parlamentarizam.
Parlamentarizam je sistem u kome pojedinac ima odgovornost, koja proističe iz nekadašnjeg imperativnog mandata, vezanu za stranku, ali ima i ljudsku odgovornost. Glasati za jednog kandidata ili ne glasati za tog kandidata, takođe je politička odluka. Ne mora da bude na tržištu više proizvoda, ako vi ne želite da kupite jedan, to je vaša odluka kao potrošača i vi ćete da kažete da tog trenutka ne želite da kupite taj proizvod. Hajde da vidmo šta ćemo posle da radimo! Posle toga nastupa period razmišljanja, da vidimo kako ćemo da izađemo iz te krize koja je stvorena na taj način, jer je predložen jedan neprikladan kandidat.
Neka Socijalistička partija Srbije predloži nekog drugog kandidata, koji možda više udovoljava principima, ne partijskim, ne mojim ličnim. Sami ste rekli da to nije ništa novo, jer kada biraju predsednika u Americi, u Pakistanu, ljudi imaju zdrav razum, postaviće neke kriterijume, ali neće kazati: „imamo agu i bega, pa pošto ga već imamo, šta da radimo, daj da ga postavimo na konja, pa neka jaše i neka jaši po nama“.
Mislim da je u skadu sa demokratskom procedurom da svako od nas pojedinačno razmisli o svojoj ličnoj odgovornosti. Glasanje treba da bude za kandidata, da ne kažem, protiv kandidata, ali neglasanje za kandidata jeste veliki egzistencijalni izbor. Uzeti nešto ili ne uzeti nešto, Hamlet je rekao da nema veće muke od uzeti ili ne uzeti. Ako imate dva, ili tri, ili četiri kandidata, time je muka veća, ali dovoljna muka i ja se ne bih na Vašem mestu tako lako odricao ovog ljudskog prava. Taj izbor može da se sastoji u tome da vratim prazan listić i da kažem – ja ne mogu mirne savesti da glasam za tog čoveka, na osnovu iskustva, itd. To je jedna važna politička odluka. Probajte, pa ćete videti koliko je to važna odluka.
VEĆE REPUBLIKA 1. SEDNICA TREĆEG REDOVNOG ZASEDANJA
Gospodine Bogdanoviću, nije presudno gde se nešto kaže, nego šta se kaže. Ulica i trg su mesta gde se demokratija rodila. To što je neko rekao na ulici ili trgu nije za potcenjivanje. Pitanje je samo šta se kaže, kakav kvalitet, koja argumentacija iza toga stoji, a ima mnogo visokih domova u kojima se kažu mnoge stvari koje se ne bi mogle reći ni na pijacama.
Dakle, nije stvar u tome da li je ovo što sam ja govorio, ili ono što je gospodin Radić govorio, ono što smo mogli da kažemo na nekom trgu; možda smo mogli , ali to i jeste dokaz demokratičnosti, i naše a i trgova na kojima govorimo. A. Što se trgova tiče, upravo zbog gospodina Miloševića i zbog Vaše stranke, Srbija je 88 dana bila na ulicama, na trgovima, Vi ste, gospodine Bogdanoviću, poslednji koji ima pravo da to pomene. Umesto da se trudite da to bude izbrisano, da kažete – nije toga bilo, nije bilo izborne krađe, nije bilo Gonsalesove komisije, nije bilo posle toga, 88 dana stotine hiljada ljudi na ulici, Vi ste, onako crveneći se, priznali da je svega toga bilo. Vi sada zamerate meni, nama, što smo išli na ulice da branimo pravni poredak u ovoj zemlji.
Mislim da je jedan od osnovnih dokaza za to da gospodin Milošević ne procenjuje ispravno međunarodne odnose i taj što je svoj vlastiti narod naterao da izađe na ulice da bi branio zakonitost, umesto da je on, kao predsednik Republike, tu zakonitost branio.
Izneo sam neke osnovne osobine za koje smatram da bi predsednik države trebalo da ih ima, za koje mislimo da ih gospodin Milošević nema. To ne znači da on nema neke sposobnosti, to ne znači da ja o svim njegovim sposobnostima imam jako loše mišljenje. On je nesumnjivo vešt političar, on je nesumnjivo političar koji je vrlo istrajan i žilav u svojim nastojanjima i koje uspeva uprkos ogromnim greškama, koji uspeva da, koristeći sredstvo manipulacije, ubedi određeni broj ljudi da je sve to što se narodu desilo prirodna nepogoda, i siromašenje naroda je prirodna nepogoda, i 700 hiljada izbeglica u Srbiji je prirodna nepogoda, i to što te izbeglice danima čekaju na granici i ponižavaju se – to nije ponižavanje nego prirodna nepogoda. Slažem se da jedan broj ljudi u Srbiji, zbog nedostatka informacija i manipulacija, u svemu tome ne vidi posledice jedne politike već vidi prirodnu nepogodu.
Sigurno je da je gospodin Milošević dobar taktičar. U to nema sumnje. On je kao neki igrač u timu, koji jako dobro uspeva da se, u odnosu na svoje konkurentske igrače, probije i da zabija autogol, ali nema golova u suprotnoj mreži. To je ono što meni i nedostaje. Lepe autogolove daje gospodin Milošević, lepo dribla i nas i druge, međunarodnu zajednicu – slažem se – pridriblao nas je sto puta – slaežm se. Ali, šta ima zemlja od toga i šta ima država od toga? Gde su naši protivnici, koji su 1990. godine bili na startnoj poziciji kao i mi, a gde smo mi danas?
Na kom smo mestu na toj tabeli mi kao narod i kao država? To što je nas, u međuvremenu, predriblao tri, četiri ili pet puta, ili pedeset puta na izborima, svaka mu čast, veštiji je, koristi dobro i televiziju i policiju, i finansije, i sve monopole koje je nasledio. Ako glasamo o tome ko je najveštiji u Srbiji, ja glasam za to – Slobodan Milošević je najveštiji. Ali, da li to nama danas treba? Da li nama treba neko ko će uspeti da nas predribla, ko će uspeti narod da ubedi da za to što mu se dešava nije kriva vlast nego je kriv narod, kriva je opozicija i krive su neke zastave, kriva je tuđa ruka i ne znam ni šta je krivo – sve drugo samo ne on? To je smešno, dame i gospodo, ako to nije odgovorna rasprava, ali je to za ulicu i za trg.
Gospodine Bogdanoviću, idite u Akademiju nauka. Tamo se razgovara o drugim stvarima – o arheologiji, o stalaktitima, o stalagmitima, o davno prošlim nacijama, o davno prošlim kulturama i tamo ćete na visokom nivou da raspravljate. Mi ovde raspravljamo o životu. Ovo što će ovde da bude odlučeno, za pet dana na ulici, na taj život u kojem mi živimo, a u kojem, možda, Vaš predsednik ne živi“.
