Sedma sednica Skupštine grada Beograda, 29.05. i 04.06.1997.
O značaju međunarodne saradnje između gradova
Pokušaću da kažem samo nekoliko rečenica i da odvojim ono što je bilo vezano za samu temu i za samu informaciju, od onoga što je bilo vezano za one koji su diskutovali a ne za ono o čemu su raspravljali. Time se neću baviti.
Sigurno da svaki grad i svaka institucija treba da ulaže i u svoj imidž i u svoj ugled i u svoj kredibilitet i da ako je to jedna međunarodna kategorija, da je onda to jedna vrlo visoka vrednost. Mislim da ne treba sada vama, zrelim ljudima, da objašnjavam da se ne izražavaju sve vrednosti u novcu i da se ne može ljudsko dostojanstvo svakog čoveka, a pogotovu ne grupe ljudi ili grada, platiti novcem. Postoje neke stvari koje su nematerijalne prirode – ugled, imidž, međunarodni kredibilitet jednoga grada je jedna vrlo visoka vrednost koja ima ulogu u tome kada se odlučuje negde da li će taj grad biti neki kongresni centar, da li će u tom gradu da se održi neka velika svetska manifestacija, a to onda sa sobom naravno nosi i neke finansijske efekte. Ali se to ne može kupiti novcem. Ako vaš grad nije na dobrom glasu u svetu, ako ne važi kao jedan dobar grad onda vi ne možete novcem to da kupite i ne možete da budete ni mesto gde će ljudi doći rado, ni mesto gde će poslovni ljudi doći rado. Zato je dužnost svake gradske uprave da međunarodni kredibilitet grada koji zastupa što je moguće više neguje. Naravno, ne zavisi to samo od sposobnosti i ne zavisi pre svega od sposobnosti tih ljudi. Mislim da nema nikakve sumnje i niko od nas to ne tvrdi, da su svi ti pozivi koje sam ja lično dobio i koje smo mi dobili rezultat našeg ličnog kredibiliteta. To je rezultat popularnosti koju je Beograd stekao u svetu i to što su nas pozivali u ovih 2-3 meseca je nagrada za građane Beograda i mi smo bili dužni da pokušamo da od toga napravimo neki moralni kapital za grad i da upoznamo što više ljudi, da stupimo u vezu sa što više značajnih institucija koje bi mogle da budu važne za našu zemlju i naš grad.
Mogu da kažem da sam ja uvek išao na poziv. Nigde na vlastitu inicijativu, svuda na poziv. Dakle, mi smo bili pozivani i ja sam bio pozivan. Bio sam pozivan u ministarsvo spoljnih poslova i u svim zemljama u kojima sam razgovarao sa gradonačelnicima razgovarao sam i sa ministrima spoljnih poslova. Meni ja žao što mi nemamo zemlju čiji ministar spoljnih poslova može da obavlja taj posao. Meni bi bilo jako drago i uopšte mi nije bilo prijatno, nije se uklapalo ni u moj program ni u trošenje energije, da obavljam nečiji posao ali smatram da bi bila šteta za ovu zemlju ako se ta prilika ne bi iskoristila i ta činjenica da trenutno u ovoj zemlju postoji vlast koja nema međunarodni kredibilitet, da to bude hendikep za samu zemlju. Jer, ni ova zemlja ni ovaj grad ne može se indentifikovati sa trenutnom vlašću i svako onaj ko može za svoju zemlju da učini nešto, bilo na kom mestu da se nalazi, dužan je da to učini.
Da li će od toga biti neki rezultati ili neće biti to ne zavisi od nas. Mi bi smo naravno voleli da svuda kao što neki kad odu donesu kredite, donesu kese novca za svoj grad, za svoju opštinu. To nije uvek moguće i ja priznajem da mi nismo u prilici da to garantujemo. Mi možemo da pokušamo i mi smo u mnogim prilikama pokušavali da nešto izdejstvujemo. Dobijali smo razna obećanja. Vi znate da u tim velikim odnosima obećanja se lako daju, realizacija ide teško, ali ja mogu da kažem da to grad ništa nije koštalo. Ne postoji ni jedno obećanje koje je grad nešto koštalo, ne postoju nijedan ugovor koji je grad potpisao. Postoji samo spremnost određenih država, određenih vlada, određenih gradova da nešto učine. Ako učine, mi ćemo im reći hvala. Ako ne učine održavaćemo vezu sa njima. Niko nije ni dužan da nama pomaže. Ako ima dobru volju u redu je. Znači to je jedan sasvim čist odnos.
Teško je odvojiti te funkcije. Ako vas pozove ministar spoljnih poslova u glavni grad i ako kaže da li biste želeli da razgovarate sa gradonačelnikom tog grada, ja bih mogao da kažem – da, ali insistiram da troškove snosi Skupština grada jer inače je sramota za Beograd da troškovi budu regulisani na neki drugi službeni način. Može biti da bi neko to radio tako ali mislim da to ne bi bilo umesno. Mislim da je grad u svim tim instancama ipak najsiromašnija instanca i da ga treba ako je moguće oslobađati tih troškova. Da su ti troškovi išli na račun Skupštine grada, ja ne bih išao u te posete. Ja ne bih mogao mirne savesti da idem u deset zemalja i da grad to košta 20 ili 30 hiljada maraka, jer toliko bi to koštalo. To ne bi bilo umesno. To je tačno. Ali pošto to nije koštalo grad ništa, mislim da je krajnje neumesno za nešto što ne košta ništa sada gledati u zube i onda još procenjivati da li će to biti starije 5 godina, 10 godina ili 15 godina. Ja vas pozivam, dajte vi nešto donesite Beogradu pa neka bude staro 100 godina, bilo šta donesite gospodo radikali, bilo šta da vam neko pokloni, da neko pokaže spremnost, da podignete kredibilitet ove zemlje, da podignete ugled ove zemlje. Ja ću vam prvi zahvaliti i reći nije važno ko ste, šta ste, važno je da ova zemlja nešto od toga ima. Nažalost to se do sada nije desilo. Naprotiv, vi rušite kredibilitet, ne svoj jer ga vi nemate nego zemlje. To je šteta i to je ono što nas brine, što vi prema spolja rušite naš ukupni kredibilitet i nije lako podizati ga ponovo, jer vi to zaista profesionalno i svojski radite.
Nekoliko je stvari tu bilo.
Prva stvar je status tih putovanja. Ja sam uvek razgovarao sa gradonačelnicima službeno. Ne postoji ni jedan propis koji bi drugačije kvalifikovao razgovor jednog gradonačelnika i predsednika Skupštine nego kao službeni razgovor. Znači, ja nisam razgovarao sa njim kao predsednik stranke jer i ti ljudi nisu predstavnici stranaka. Oni su izabrani kao gradonačelnici u svojim gradovima i njih Demokratska stranka ne interesuje. Njih interesuje Beograd. U Beogradu ih, naravno, ne interesuje politika. Njih u Beogradu interesuje gradski život.
Gradski život se ne sastoji samo od autobusa i od komunalija. On se sastoji i od načina vršenja vlasti, od načina naplaćivanja gradske rente, od prihoda, od načina pravljenja budžeta. Postoje zemlje u kojima su te reforme vršene u toku 10 godina nekoliko puta i koje su imale probleme koje mi sad imamo sa glomaznom gradskom upravom, sa gradskom upravom koja nije na tehnološkom nivou informatike, koji žele da nam pomognu u savetima. Dve ili tri grupe su bile, bila je iz Londna, bila je iz Štokholma, iz Pariza. To su rezultati ovih naših poseta. Mi ih nismo navodili tu. Smatramo da je bilo dovoljno da navedemo osnovne informacije da je neki kontakt uspostavljen. Sad, da li je posle toga kontakta došla ta delegacija, da li su oni vršili neki razgovor sa našim činovnicima, da li su nam dali neke predloge kako da se reorganizuje grad, opština, to sve nije toliko važno za vas pojedinačno odbornike, jer kada to bude bilo u fazi odlučivanja onda će doći predlog u Skupštinu. Nijedan ugovor, nijednu finansijsku obavezu ja ne mogu da preuzmem čak i kada bih hteo. Ona ne vredi ništa. Ja ne mogu da potpišem ugovore ni za autobuse, ni za fabriku za reciklažu. To sve mora da prođe kroz ovu Skupštinu. Onog trenutka kada ta stvar bude zrela za odlučivanje, vi će te o njoj odlučivati i pitaćete na osnovu čega je. Na osnovu kog konkursa, ko se javio jer to je princip u jednoj pravnoj državi. Nema nikakvih direktnih nagodbi. Mi kao stranka i mi kao ljudi smo protiv toga. Znači svako mora da ima pravo da se javi na taj konkurs sa svojim uslovima i jedna komisija ove Skupštine će o tim ponudama da odlučije. Ali do tog trenutka, dok to ne dođe na dnevni red, treba da prođe mnogo vremena da vi razgovarate sa ljudima, da ih animirate, da ih motivišete da dođu. Nije grad Beograd PTT, naftna industrija i šume. Nije lako nekome da odluči da milion, dva ili tri investira u grad, Grad Beograd nema svoje izvorne prihode. Grad Beograd nije kreditno sposoban. On ne može da se zaduži kod međunarodnih banaka pa da onda dobije garanciju za nešto. Vrlo su teški razgovori sa svim potencijalnim investitorima jer mi nemamo garancije za te investicije. Mi moramo da garantujemo nekim svojim kredibilitetom, da oni u razgovoru sa nama, sa našim stručnjacima procene da li da uđu u rizik i da bez međunarodnih garancija nešto grade ili uđu u neki zajednički projekat, To su teški razgovori i ja ne mogu da kažem da su uvek uspešni i ne mogu da kažem da mogu sada da garantujem da je na osnovu njih neki veliki projekat usvojen.
Što se FAR fondacije tiče, vi znate šta je to. Mnogo je u javnosti pisano o tome i mnogo zlonamerno. To je jedan pokušaj naš da dobijemo nešto što inače ne možemo da dobijemo regularno, ali imamo jedan vrlo uticajan lobi u štokholmskoj administraciji jer je Štokholm grad koji ima vrlo visok međunarodni kredibilitet i Štokholm je grad u kome je pitanje otpadnih voda uređeno kao model za svetske gradove. I kada se ljudi iz uprave grada Štokholma koji rukovode tim projektom pojave u Briselu i za nas se založe i kažu da su u kontaktu sa nama i da bi oni voleli da Beograd, kao njihov budući partnerski grad, dobije taj projekat, onda to ima neke šanse. Mi smo jednom ili dva puta bili u Štokholmu, jedna delegacija grada Štokholma je bila u Beogradu, mi smo uspeli da na osnovu tih kontakata najpre jednu dokumentaciju koja je na svetskom nivou predamo u Brisel. Znači mi smo se javili na taj konkurs kod FAR fondacije sa dokumentacijom koja grad ništa nije koštala, a koja bi inače da smo se samostalno pojavili kao grad u normalnim uslovima desetine hiljada maraka koštala, jer priprema takve dokumentacije uopšte nije jednostavna stvar. Grad Štokholm je preuzeo za nas da u naše ime pripremi tu dokumentaciju, mi smo je predali u Briselu, održali smo ovde prijem za ambasadore iz zemalja Evropske zajednice, napisali smo po jedno pismo ministrima tih zemalja, zamolili smo ih da se založe da Beograd dobije taj projekat. To nije kredit. To je bespovratna investicija u infrastrukturu. Ako dobijemo, to će biti veliki poklon za Beograd. Ako ne dobijemo, Beograd to ne košta ništa, ali da li je normalno da neki stanovnik Beograda sada zlurado kaže što ste vi to radili kad to nije u vašoj nadležnosti, kad to nije moguće, kad to oni neće učiniti. Da li ne treba pokušati. Recite mi, da li smo pogrešili što smo pokušali, što smo sate i sate vremena proveli razgovarajući o tome, što je deset visoko plaćenih ljudi od strane nekog drugog grada plaćeno da radi taj posao za nas i svima njima da kažemo – zašto ste vi glupi šveđani to radili, ne znate da FAR fond ne daje projekte zemljama koje nisu članice. Znaju oni to mnogo bolje nego mi jer su one članice FAR fonda. To znači ako su oni pristali da to sa nama rade, onda u tome ima sigurno nekog smisla i mislim da treba bar toliko poverenja da imamo, ako nas ništa ne košta, da verujemo tim ljudima koje to nešto košta.
Što se tiče Moskve, sigurno da građevinska industrija nije u nadležnosti grada ali ja ne znam da li je to neki cinizam ili je samo potreba da ljudi budu destruktivni, da zanemarite da je do pre godinu dana 75.000 ljudi radilo u građevinskoj industriji Beograda, da sada radi 35.000 ljudi i da tih 35.000 ljudi hrani daljih 70-80.000 ljudi. Dakle stotinak hiljada ljudi u Beogradu živi od građevinske industrije koja praktično stoji. Da li mislite da je dužnost jednog političara, bilo gde da se nalazi, da pokuša da stvori neke političke uslove da privreda na teritoriji za koju je on nadležan nešto radi. I da li vi mislite da japanski gradonačelnici i američki gradonačelnici rade nešto drugo, nego kad odu u neku drugu zemlju da lobiraju za privredu svoje zemlje, za kulturu svoje zemlje, za sport svoje zemlje i da li mislite da njihovi odbornici pitaju - da li ste vi nadležni bili da tamo tražite, ne znam, da kompjuterska industrija Tokija dobije tržište u, recimo, Argentimi. Ne. Naprotiv, to jeste njegova dužnost, mada nije u njegovoj nadležnosti.
Dakle, ja sam sa gradonačelnikom Moskve razgovarao o mogućnosti da se građevinska operativa u Beogradu angažuje na objektima čiji je investitor grad Moskva, znači za koje su obezbeđena plaćanja. Dogovoreno je da nekoliko objekata bude urađeno. Mi smo uputili pismo svim građevinskim firmama koje su registrovane u Beogradu i objasnili smo im o čemu se radi. Pozvali smo ih na sastanak, pozvali smo ih da dođu da ih upoznamo sa uslovima. Polovina njih se javilo, recimo od dvadesetak 10 ih se javilo. To je u nadležnosti Sekretarijata za privredu i ja se time dalje ne bavim.
Postigao sam dogovor o saradnji robnih rezervi Moskve i Beograda. Moskvi trebaju prehrambeni proizvodi, suhomesnati proizvodi. Beogradu treba nafta. Znači ako postoji neka mogućnost da se tu izvrši zamena. To je jedna dobra stvar. Ako se ne desi ništa, to ništa nije koštalo osim moga vremena, a moje vreme, verujte, ne ide na konto nijedne strenke u ovoj Grdaskoj skupštini.
Dakle, to su činjenice. Ja bih vas zamolio da, kada govorimo o tim stvarima, bar minimum nekog patriotizma pokažemo, pogotovu ako se deklarišemo kao patriote, i da shvatimo da, kada se nalazimo u inostranstvu, mi predstavljamo jednu zemlju. To je zadatak svakog patriotski nastrojenog građanina jedne zemlje, da kada dođe u neku drugu zemlju bude ambasador te zemlje. A ako u njegovoj zemlji postoji polemika o tome i ako u njegovoj zemlji ne postoji konsenzus o tome da zemlja treba da bude predstavljena na najviše mesta i na najbolji mogući način, onda je to jedan izraz duboke krize te zemlje. Ja sam siguran da naša zemlja nije u dubokoj krizi, da u našoj zemlji postoji konsezus o putu kojim mi želimo da idemo i da to nije put u srednji vek, da je to put napred i siguran sam da ove naše posete će bar jedan mali milimetar na tom putu da doprinesu. Neće mnogo, ali nas neće odvesti unazad, a bojim se da neki od ovih komentara koje sam danas čuo imaju nameru da nas povuku malo unazad. Nećete nas povući unazad, ići će Beograd napred, sa vama ili bez vas, budite sigurni. Međunarodne aktivnosti Beograda zavise od kredibiliteta grada. Grad ima međunarodni kredibilitet i zahvaljujući tome grad će imati svoje međunarodne veze i iz njih će grad nešto imati. Možda se to neće izraziti u brojanju para na dlanu, ali će se izraziti u turizmu, u broju putovanja, u atraktivnosti grada za kongresne, sportske i druge aktivnosti, a to uostalom jeste smisao ovih aktivnosti.
