Razdoblje radikalne levice

O počecima Zorana Đinđića u politici pisalo se neprecizno: uglav­nom po sećanju i u trenucima koje je snažno obeležavala komemorativna atmosfera.

Međutim, Đinđić je sam detaljno opisao ovaj period svoga živo­ta i rada, ne sluteći koliko time pomaže svome budućem biografu.[31]

Rođen u Bosanskom Šamcu, 1. avgusta 1952. godine, gde je tada nje­gov otac kao oficir JNA službovao, Zoran Đinđić je detinjstvo i ranu mla­dost proveo u bosansko-hercegovačkim palankama u kojima je otac potom bio u službi. Najviše u Travniku: od 1961. do 1967. godine. Naizgled slič­ne, naročito u pogledu nivoa ekonomske i društvene razvijenosti, ove su pa­lanke živele u etničkim, konfesionalnim i kulturnim razlikama, koje su udisane kao što se udiše vazduh.[32] Da li je mladi Zoran Đinđić mogao biti lišen uticaja "višeznačnosti ambijenta, bogatih sazvučja, tonova i boja, kakav je nudila Bosna?"[33]

Porodica nije mogla ni da podstakne ni da zadovolji intelektualnu ra­doznalost mladog Đinđića.[34] Ali su njegovi roditelji, Mila i Dragomir, po­kazivali razumevanje za njegovo rano izraženo buntovništvo.[35] U kome se već nazire pitanje slobode koje Dunja Melčić u ovom Zborniku označava kao trajno Đinđićevo pitanje.

Posle očevog penzionisanja, 1967. godine, Đinđić je došao u Beo­grad. U IX gimnaziji, na Novom Beogradu, završio je srednju školu. Iz stra­ha da se suviše ne radikalizuje, otac je želeo da njegov sin studira nešto praktično - građevinarstvo. On je, pak, neuspešno pokušao da se upiše na Fakultet dramskih umetnosti i studira režiju, zanimalo ga je istraživačko no­vinarstvo, a završio je kao student čiste filozofije.

Stupanje na Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, oktobra 1971. godine, Zoran Đinđić je smatrao prvom važnom prekretnicom u svom životu. Pred njim se otvorio novi svet: predavanja, debate, knjige. Tu je na­šao podsticaje i za politički angažman.

Na Filozofskom fakultetu još je sve podsećalo na studentsku pobunu 1968. godine: neizbrisane revolucionarne parole protiv crvene buržoazije; stariji studenti, koji su bili učesnici pobune, a koje je policija, kao legendar­nog Vladu Mijanovića, nadzirala i progonila. Atmosferu na katedri za filo­zofiju posebno je obeležavao položaj grupe od osam profesora deklarisanih marksista.

Neki od profesora iz pomenute grupe bili su saradnici filozofskog ča­sopisa Praxis, koji je pokrenut u Zagrebu 1965. godine - od 1966. imao je i međunarodno izdanje - i koji je delovao sa pozicija kritike svega postoje­ćeg. Oni su takođe bili i među osnivačima i učesnicima Korčulanske letnje škole, koja se u toku cele jedne decenije (1964-1974) održavala svake godi­ne. Raspravama o važnim teorijskim pitanjima, koje su nesumnjivo imale i političke implikacije, ova je institucija stekla zavidan međunarodni ugled iprivukla na saradnju filozofe iz celog sveta.[36] Zbog svega toga, Partija je imala ambivalentan odnos prema obe ove institucije. Država ih je finansijski pomagala. U isto vreme, strogo je čuvana granica između teorijskog i političkog. Percipirana u Partiji kao glavni inspirator i organizator student­ske pobune 1968. godine, pomenuta grupa beogradskih profesora prešla je upravo ovu granicu. Da bi se sprečilo njeno konstituisanje kao unutrašnje opozicije u Partiji, i izbeglo poimenično isključivanje profesora iz Partije, od kojih su neki bili učesnici antifašističkog rata i stari komunisti, pribeglo se raspuštanju partijske organizacije Filozofskog fakulteta. Oslobođena i formalnih veza sa Partijom koja se deklarisala kao marksistička, grupa filo­zofa marksista postala je vanpartijska opozicija koja je nastavila da deluje sa pozicija marksizma, odnosno ranog Marxa.

Jugoslovensko društvo je ulazilo u izuzetno dramatično razdoblje sopstvene krize: napad na privrednu reformu (1965) kao na restauraciju ka­pitalizma i njen krah; uklanjanje Aleksandra Rankovića sa položaja vode­ćeg čoveka u moćnoj Službi državne bezbednosti od dolaska Komunističke partije na vlast posle Drugog svetskog rata, i reakcija u Srbiji na taj događaj kao antisrpski čin (1966); otvaranje pitanja Kosova, a preko njega i pitanja konstitucije jugoslovenske države (1968); studentska pobuna (1968) kao pr­vi javni masovni pokret u Jugoslaviji posle dolaska komunista na vlast (1945); sovjetska okupacija Čehoslovačke (1968) sa dalekosežnim pouka­ma o nemogućnosti reforme državnog socijalizma i partijske države, odno­sno o socijalizmu sa ljudskim licem u senci velikodržavnog hegemonizma Sovjetskog Saveza; ishod unutarpartijskih sukoba u Jugoslaviji (Hrvatska -1971, Srbija - 1972) u korist rigidne restaljinizcije Partije.[37]

Pomenuta dinamika događaja nagoveštavala je sukobe koje je vladajuća partijska elita nastojala da predupredi orijentacijom na tvrđi kurs u unutrašnjoj politici i veću ideološku bliskost sa Sovjetskim Savezom. Inte­lektualna elita ukazivala je na odsustvo političkih sloboda i vladavinu laži, ali nije, poput elite u Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, profilisala alter­nativu, pa ni alternativno organizovanje.

U tim okolnostima, Zoran Đinđić započinje studije filozofije. Istovre­meno, čini i prve korake u politici. On je bio jedan od onih studenata koji na sebe skreću pažnju svojih profesora, ali ne uživaju njihovu nepodeljenu na­klonost: "Sa njim je sve nekako drukčije od samog početka."[38] U njegovoj smionosti, neki od profesora vide drskost, u strasnoj radoznalosti i otvore­noj skepsi - pretencioznost, u nepriznavanju autoriteta, iz čega ni sami nisu bili izuzimani - nepristojnost i nedostatak "kućnog odgoja".[39] Sasvim obrat­no, takvi studenti fasciniraju svoje vršnjake, koji ih priznaju za svoje lidere i stvaraju njihovu harizmu.

Sa manjom grupom istomišljenika, Zoran Đinđić je pomoću glasačke mašine preuzeo rukovodstvo Saveza studenata na Filozofskom fakultetu. Njihov cilj nije bio da ponove 1968. godinu već da odu dalje.[40] Njihova or­ganizacija odgovarala je njihovim ciljevima. Oni su predstavljali "totalnu zajednicu" i radili su konspirativno. Kritika njihovih profesora, i celog po­kreta 1968. godine, polazila je, po njima, sa pozicija "radikalnog socijali­zma", dok su oni, postšezdesetosmaši, "u teoriji bili radikalni komunisti", a "u praksi anarhisti".[41]

Za Đinđića je u ovom periodu od ključnog značaja jedan studentski skup koji je, početkom januara 1974. godine, održan u Ljubljani. Inicijator skupa je bio Fakultetski odbor Saveza studenata Filozofskog fakulteta u Ljubljani. Pozvani su bili studenti svih filozofskih fakulteta iz Jugoslavije, a prisustvovali su samo još predstavnici studenata filozofskih fakulteta iz Za­greba i Beograda. Studente Filozofskog fakulteta iz Beograda predstavljali su Zoran Đinđić i Miodrag Stojanović.

Za skup je bio pripremljen Nacrt rezolucije, koji "vrvi od zaklinjanja u socijalizam, i samoupravljanje, u marksizam i Program SKJ, ali sadrži i 'levu kritiku' konkretnih društveno-političkih prilika u zemlji".[42] To, među­tim, nije bila maska.

Nacrt rezolucije ukazivao je ne samo na postojanje krize jugoslovenskog društva već na istorijske okolnosti koje su uticale na promenu njenog karaktera.[43] Suprotno proklamovanim načelima, vlast je centralizovana u rukama političke elite. Raspodela kapitala ne zasniva se na radu već na ka­pitalu i posredovana je tržištem. Povećane su socijalne razlike i porasla je nezaposlenost. Monopolizam u ekonomiji i politici reflektuje se na informa­tivnu sferu, obrazovanje, nauku i kulturu. Nerešena društvena pitanja one­mogućavaju "konstituiranje socijalističke fronte", a suzbijanje kritičkog marksizma utiče na "podsecanje komunističke alternative".[44] Iz procepa iz­među reči i dela i rađaju se prve sumnje i nastaje moralna pobuna, koja hra­ni radikalizam.

Predstavnici vladajućeg poretka videli su u "Nacrtu rezolucije saveza studenata filozofskih fakulteta u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu" - "neke vr­ste novi politički program, novu političku platformu, a u isto vreme pokušaj koji vodi stvaranju političkih subjekata uz već postojeće društveno-političke organizacije".[45] Ali, pre nego što će Nacrt rezolucije ovako okvalifikovati Optužnica javnog tužilaštva u Ljubljani, slovenačka policija je brutalno sprečila održavanje studentkog skupa. Sudeći po detaljnom opisu, koji je dao dvadeset godina kasnije, ovaj susret Zorana Đinđića sa organima gonje­nja morao je na njega ostaviti snažan utisak.[46]

Posle hapšenja u Sloveniji, u Beogradu su usledili pretres stana i sa­mica. Pošto je branilac, beogradski advokat Srđa Popović, savetovao okri­vljenima da se brane ćutanjem, "tipično siledžijsko ponašanje istražnih sudija u političkim procesima" imalo je cilj "da se slomi volja okrivljenog i od njega, protivno njegovoj volji, dobije odgovor, odn(osno) izjava".[47]

Nastojanje istrage da u grupi studenata izazove razdor i stvori nepoverenje prema profesorima, rezultiralo je pojačanom radikalizacijom stude­nata. Oni su formirali štrajkački odbor koji je, zavisno od procene situacije, mogao da pozove čitav Univerzitet na generalni štrajk. Zbog toga su bili svakodnevno napadani u štampi.

Napokon, novembra 1974, u Ljubljani je održano suđenje. Šestorica studenata, među kojima i Zoran Đinđić, bili su osuđeni na po godinu dana zatvora.

Pritisak međunarodne javnosti pomogao je osuđenim studentima da izbegnu izdržavanje zatvorske kazne. Osim toga, zbog namere koja je tada postojala da se Tito kandiduje za Nobelovu nagradu za mir, ni vlast nije htela da zateže konopac do kraja.

Zoran Đinđić je uvek "brzao".[48] Tako je, koristeći odredbu Statuta Fi­lozofskog fakulteta po kojoj je student koji je u prve dve godine studija ostvario prosek ocena iznad 8 (osam), mogao da ubrza studije, Zoran Đinđić diplomirao već 6. decembra 1974. godine.[49] Odbrana njegovog diplom­skog rada predstavljala je mali događaj na fakultetu. Zbog neuobičajeno ve­likog broja prisutnih, među kojima je najviše bilo studenata, odbrana di­plomskog rada Zorana Đinđića morala je biti premeštena iz sale u kojoj su obično polagani diplomski ispiti - "u veliku salu 310". Zbog intelektualnih sposobnosti koje je ispoljio u toku studija, ali možda mnogo više zbog svog političkog angažovanja za koje je već bio platio prvu cenu, Đinđić je imponovao studentima.

Na istom Filozofskom fakultetu, Đinđić je upisao postdiplomske stu­dije. Kolebao se između nauke i politike, ali nema tragova da mu je nuđena akademska karijera, što bi ga stavilo u situaciju da napravi izbor. Pisao je i objavljivao prikaze časopisa i knjiga, najviše za Treći program Radio Beo­grada, koji je bio namenjen obrazovanoj publici, držao visok profesionalni nivo i postao elitna institucija u okviru koje su nastala čitava filozofska i književna dela, kao, na primer, osmotomnik Radomira Konstantinovića Bi­će i jezik. Pokušao je, ipak, da nađe neko stalno zaposlenje. Posao nije bi­rao. I pre nego što je otišao na Zapad, on je znao da, ako čovek hoće da bu­de autonoman, mora živeti od svoga rada.[50] Na Zapadu je shvatio da je to osnova civilizacije.[51] U Beogradu, posle studija, konkurisao je za razne po­slove: od profesora do magacionera. Svuda je nailazio na zatvorena vrata. Tada je, ali i ne samo zbog toga, odlučio da ode iz zemlje.

[31] Vid. Zoran Đinđić, ‘’Jedna beogradska priča…’’

[32] "Rastao je u Travniku, stanovali su pored dve crkve, i deca iz kraja uglavnom su odlazila u dvorište katoličke crkve, jer je tamo bilo trešanja i jabuka. U dvorištu pravoslavne crkve nije bilo voća, pa tamo nisu ni svraćali. A najbolje su se zabavljali u džamijama, meša-jući vernicima cipele. Bilo je to, znači, detinjstvo kao i svako drugo, bez uspomena na nacio­nalne sukobe i napetosti". Zoran Đinđić, "Jedna beogradska priča... "

[33] Miroslav Karaulac, Andrićeve kule i gradovi... , str. 20.

[34] "Imali smo pet-šest knjiga tipa: Montgomeri - Rat u Africi i Frunze - Opsada Mo­skve. Ja sam to počeo da čitam, ali u tim knjigama ničega za mene nije bilo, tako da u stvari iz kuće nisam poneo nikakav odnos prema svetu". Zoran Đinđić, "Jedna beogradska priča..."

[35] Kao gimnazijalac, poslao je predlog da se iz Ustava SFRJ briše ime Josipa Broza. To je prošlo bez većih posledica. Bio je prvi put priveden u policiju i oduzeta mu je pisaća mašina. Otac je tražio da obeća da slične stvari više neće činiti, i zadovoljio se dobijenim obećanjem.

[36] Vid. Milan Kangrga, ‘’Korčulanska ljetna škola (1964-1974)’’ u: Izvan povijesnog događanja. Dokumenti jednog vremena, Split, 1997.

[37] Vid. Latinka Petrović,’’ Na tragu srpske liberalne tradicije. Ko su i sta su srpski liberali sedamdesetih godina XX veka’’ u: Marko Nikezić, Srpska krhka vertikala, Beograd, 2003.

[38] Prof. Dr Zdravko Kučinar u razgovoru sa autorom ‘’Uvoda’’

[39] Zoran Đinđić,’’ Jedna beogradska priča...’’

[40] ‘’Mi nismo zavideli šezdesetosmašima. Mi smo njih posmatrali sa visine. Oni su bili naivni, mislili smo. Oni su ugrali kozaračko kolo. Njih su komunisti prevarili. Nas neće. Mi smo neko ko će da ispravi greške šezdeset i osme.’’ Zoran Đinđić, ‘’Jedna beogradska priča...’’

[41] Isto.

[42] Srđa Popović, Poslednja instanca, knj.2, Beograd, 2003, str. 555.

[43] Prema Nacrtu rezolucije, kriza je dobila novi kvalitet onog časa "kada se nije do­godilo i kada se nije moglo dogoditi da se radnička klasa, poluproleterske mase, te socijali­stički opredeljeni deo inteligencije i omladine postave sa svojim subjektima i programom na­suprot privilegiranim klasama, kriza je promijenila smjer, uvukla se u organizam ekonom-sko-političke vlasti, počela ga rastakati u frakcije i grupe". Isto, str. 557.

[44] Isto.

[45] Isto, str. 559.

[46] "Probudilo nas je jako svetlo. Soba je bila puna policajaca sa mašinkama i reflek­torima uperenim u nas. Onda su nas u gaćama izbacili napolje. Oko kuće je bio lanac milici-onera-graničara, isto tako sa mašinskim puškama. Bila je mesečina, videla se reka i magla nad rekom. Bile su dve 'marice', ali oni su nas svih petnaest strpali u jednu. Jedva smo stali unutra, nismo mogli da dišemo.

Vozili su nas jedan sat i doveli nas u jednu seosku kuću koja mora da je bila punkt KOS ili DB. Jer, mada nije imala nikakvih oznaka, unutra je bila potpuno opremljena. Posto­jala je čak i soba sa gumenim zidovima. Tu su nas držali jedan sat. Ispitivali su nas, ali nas nisu tukli. Onda su nas pustili." Zoran Đinđić, "Jedna beogradska priča..."

[47] Srđa Popović, Poslednja instanca, knj. 1, str. 53, 55.

[48] Prof. dr Zdravko Kučinar, isto.

[49] Zoran Đinđić, Karl Korsch i reafirmacija revolucije u marskizmu (diplomski rad). Komisija: Mihailo Marković, mentor, Miladin Životić i Zdravko Kučinar. Ocenjen: pismeni (klauzura): 8 (osam), usmeni (domaći rad): 9 (devet). Iz privatne arhive prof. dr Zdravka Ku-činara.

[50] "Ništa nisam dobio od društva, to mogu sa zadovoljstvom da kažem. Nisam nikad imao ni stipendiju. Otišao sam u inostranstvo privatno, tamo sam živeo, zarađivao za život [... ] Kada sam se vratio, kupio sam stan, a državni nikad nisam imao i s ponosom mogu da kažem da sam sa svojih deset prstiju zaradio to što imam." Zoran Đinđić, "Ja sam srpski čo-vek", Intervju, Beograd, 6. jun 1997. Razgovor vodili Snežana Rakočević-Novaković i Vla­dimir Milutinović.

[51] "U Srbiji postoji odnos prema radu koji je prilično statusan... Na Zapadu nije tako. Tamo, ako imaš problem, rešavaš ga sredstvima koja imaš na raspolaganju. Ako su ti potreb­ne pare - taksiraš, radiš na benzinskoj pumpi, radiš bilo šta." Zoran Đinđić, Srbija u Evro­pi... , str. 182.