Promene

Slobodan Milošević nije bio diktator već konsenzualni autokrata. Bez obzira na posledice njegove politike koje su Srbiju dovele na najnižu tačku u njenoj istoriji, i za njegovo uklanjanje bio je neophodan konsenzus. Evro­pa i SAD bile su frustrirane i sva njihova nastojanja išla su u pravcu njego­vog eliminisanja sa političke scene Srbije. U srpskim masama je postojalo nezadovoljstvo i difuzan otpor bez jasnog odgovora na pitanje: Šta posle Slobodana Miloševića? Opozicija se, najzad, ujedinila s ciljem da ga legal­nim putem ukloni. Ali, niti je imala čvrstu organizaciju niti je posedovala sredstva za radikalan obračun: lideri Demokratske opozicije Srbije raspola­gali su količinom oružja koja je bila dovoljna za samoubistvo. Neformalne grupe, tradicionalno veoma uticajne u srpskoj politici, shvatale su da je Slo­bodan Milošević iscrpio svoju ulogu: njegov dalji opstanak na vlasti kompromitovao je velikodržavni projekat i pretio većim unutrašnjim terorom. Nastupio je, dakle, trenutak da mu se "stavi nož pod grlo". Policija, posle serije nerasvetljenih ubistava, i vojska, posle četiri izgubljena rata, bile su spremne da žrtvuju svog glavnog nalogodavca i vrhovnog komandanta, da bi sačuvale svoje pozicije i izbegle odgovornost. U tom smislu, eventualni sukob sa masama za njih je predstavljao neizvesnost.

Uoči i na sam dan 5. oktobra 2000. godine, ni Zoran Đinđić nije bio spreman na veliki rizik. Nije bio u pitanju strah, koliko odgovornost: šta po­sle eventualnog krvoprolića? On je pokušao da u represivnom aparatu pro­nađe pukotine i da među njegovim pripadnicima stekne saveznike da se Slobodan Milošević ukloni, a da na ulicama Beograda ne padne krv. Činje­nica da je Zoran Đinđić, takoreći sutradan nakon preuzimanja vlasti Vojislava Koštunice od Slobodana Miloševića, opisao svoj susret sa Miloradom Ulemekom Legijom, komandantom JSO, 4. i 5. oktobra 2000. godine, svedoči o tome da je bio svestan dvoseklosti toga svog pokušaja. Taj opis pred­stavlja istorijski izvor prvog reda.[169] Ali, za razliku od većine učesnika u događajima, Đinđić je bio svestan i stvarnog odnosa snaga: da naspram po­luga autoritarne vlasti u kriminalizovanoj državi nije stajala organizovana politička sila spremna na ustanak, već "agregatno stanje". Ono što je za prve predstavljalo državni udar, za druge je značilo revoluciju. Protivnik je bio savršeno svestan toga. Njemu je odgovaralo da se predstavi kao prijatelj na­roda: policija koja se bratimi sa građanima, vojska koja odbija da puca u na­rod. Da je to samo mit, odnosno fasada, znao je i Zoran Đinđić. Zato danas brojni lamenti zbog toga što posle 5. oktobra nije bilo 6. oktobra, to jest, što nije došlo do revolucionarne smene vlasti, i što se najviše stavlja na teret sa­mom Zoranu Đinđiću - pokazuju da je njegovo shvatanje politike i suštine promena bilo izvan orijentalnog, šićardžijskog i čaršijskog shvatanja. Odno­sno, pragmatično i strateško: delovati u okviru mogućeg s pogledom u bu­dućnost.

Zoran Đinđić nije podlegao euforiji koja je zahvatila ne samo Srbiju nego i svet. Kao pobednik, osećao se gotovo nadrealno. U njegovom izvan­rednom opisu inauguracije Vojislava Koštunice za predsednika SRJ sadrža­ne su sve protivrečnosti datog istorijskog trenutka:

"U 'Sava centru' sve je izgledalo glamurozno, dolazili su ministri spoljnih poslova Grčke, Norveške, razni izaslanici, ali se osećalo da je sve to fasada bez supstance, osećalo se da tu nema vlasti i da sve to može da bu­de vrlo prolazno. Imajući u vidu iskustva Aljendea, Kerenskog i drugih bezubih građanskih revolucija koje su počinjale narodnim entuzijazmom, a završavale krvavim obračunima i preuzimanjem kontrole od strane vojske, sve vreme sam imao neprijatan osećaj da još ništa nije završeno i da vrlo br­zo stvari mogu krenuti u neprijatnom pravcu. Tih noći nisam mogao da spa­vam jer sam imao osećanje mučnine da je sa svakim satom naša pozicija gora, a da u javnosti izgleda bolja. Mediji su bili puni priče o pobedi, a kad se čovek zapita šta je garant da ona opstane onda shvati da nema nikakvog garanta. I kad se upita gde je vlast kad mi odemo kući, onda shvati da vlasti nema. Ona postoji dok smo skupljeni, kad se raziđemo nje više nema. A kad se upitamo da li socijalisti imaju mehanizme koji funkcionišu i kad oni nisu tu, odgovor je - imaju. To je značilo da su praktično već 6. oktobra bili u prednosti u odnosu na nas."[170]

Problem, dakle, nije bio u onome što je propušteno da se uradi 6. ok­tobra već u razumevanju procesa koji su prethodili 5. oktobru, istorijskog nasleđa i neposredne prošlosti. Zoran Đinđić nije bio sklon jednostavnim objašnjenjima iako njegovi tekstovi pokazuju da je svoje zaključke saopštavao oprezno vodeći računa o granici njihove prihvatljivosti. Za njega je bilonesporno da se Srbija sa Slobodanom Miloševićem najžilavije suprotstavila duhu vremena. Ali, objašnjenje za to nije nalazio u, kako ga je najzad video, nihilističkoj ličnosti Slobodana Miloševića, već u istorijskim okolnostima koje su njega proizvele i koje je u velikoj meri određivalo političko nasilje.[171] "Smatram", govorio je, "da mi nismo bili takvi kakvi smo bili, ne bi bilo ni Miloševića. Znači nije on s Marsa pao. On je kao Hitler u Nemačkoj, posledica slabog društva. A društvo smo mi, i opozicija, i Crkva, i intelek­tualci, itd. Da je opozicija bila bolja, ranije bi srušila Miloševića. I mi smo odgovorni što je tako dugo bio na vlasti. On treba da odgovara lično, ali je vrlo opasno misliti da je on jedini krivac."[172]

Uspostavljanje odnosa prema deceniji ratova u kojima je nestala jugoslovenska država, posle velikih ljudskih gubitaka i stradanja civila, mate­rijalnih razaranja, manipulacije koja je uništila sve kriterije - za Zorana Đinđića je bilo ravno uspostavljanju granice od koje treba da počne buduć­nost. Taj naporni i složeni proces, koji je podrazumevao polarizaciju menta­liteta, prosvećivanje i samorefleksiju, Đinđić je zamišljao u dve etape.

Kratkoročno, trebalo je preseći Gordijev čvor koji je predstavljao Slobodan Milošević. Utvrđivanje njegove lične odgovornosti za povrede međunarodnog ratnog prava i počinjene ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu, sve demokratske zemlje u svetu postavile su kao uslov za ponovni ulazak Srbije u taj svet. Na probi je bila sposobnost Srbije bez Miloševića da povrati izgubljeni kredibilitet. Taj izazov je zahtevao "da se postigne nacionalna saglasnost - da kažemo da ili ne".[173] Konsenzus je izostao, jer izručenje Slobodana Miloševića značilo je više od demistifikacije jednog autoritarnog tipa vladavine[174]. Sa tim činom počelo je ispisivanje istorije ratova devedesetih godina. Pritisnut spolja i iz­nutra, i to dvostrano - od onih koji su se suprotstavljali izručenju Slobodana Miloševića i od onih koji su gubili strpljenje što se sa izručenjem okleva - Đinđić je sa svojom Vladom presekao Gordijev čvor: učinio je to sa odlučnošću koja je reflektovala državništvo i etiku odgovornosti. "Posledice neizručenja bile bi izolacija i gubitak moralnog kredibiliteta. Svet bi mogao po­sumnjati da se solidarišemo sa Miloševićem."[175]

Dugoročno, Srbiji je, po Đinđiću, tek predstojao ogroman i svestran napor da objasni sebe u poslednjoj deceniji XX veka, da postavi pitanje vla­stitih grešaka i odgovornosti: "Moramo da sagledamo kakva je bila naša uloga u ovoj tragediji. Kako je bilo moguće da Milošević vlada 12 godina. To nije bila njegova snaga, već naša slabost."[176] Razumevanje neće doći sa­mo po sebi: potrebno je angažovanje svih institucija društva. Đinđić je po­sebnu pomoć očekivao od Srpske pravoslavne crkve. Bio je spreman na ustupke (dovršenje izgradnje Svetosavskog hrama, uvođenje veronauke u škole), iako su ga oni stavljali pod udar jednog dela javnosti.

Svestan cinizma istorije, Zoran Đinđić nije isključivao mogućnost da se u jednom trenutku dželati preobrate u žrtve. Upozoravao je da utvrđiva­nje ratnih zločina i njihovo pravno sankcionisanje pripada sudovima. Obno­va moralnih vrednosti i izgrađivanje kriterija je posao društva i njegovih in­stitucija: "Treba nam pravda kao svest o tome da su krivci identifikovani i kažnjeni. Bez toga nema budućnosti. Ili će se oni ponovo dočepati vlasti i zatvoriti taj proces, ili će taj proces njih da odnese. Nema trećeg. Nije više moguće posle ovih deset godina ogromne pljačke, zloupotreba, ubistava, sa­da reći, hajde, sad smo na nuli i sad krećemo od nule"...[177]

Izostanak konsenzusa o odnosu prema neposrednoj prošlosti, čiji je samo najdrastičniji izraz bilo prihvatanje ili odbijanje saradnje sa Međuna­rodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, posledica je nepostojanja konsezusa o strategiji razvoja Srbije posle Slobodana Miloševića. Na pita­nju izbora te strategije demistifikovaće se i karakter 5. oktobra 2000. godi­ne. Kao i tokom cele istorije postkomunističkog pluralizma u Srbiji, pokazaće se da su i 5. oktobra na istoj strani bile i snage kontinuiteta i snage diskontinuiteta, ne toliko sa režimom Slobodana Miloševića koliko sa socijal­nom i nacionalnom ideologijom na kojoj se on održavao.

Snage diskontinuiteta sa velikodržavnom idejom u korist ideje o mo­dernoj državi imale su tanak oslonac u nacionalnoj istoriji. One su glavnu snagu crple iz činjenice da su razumele duh vremena i da su, kako je Đinđić govorio za svoju Vladu, bile "na strani istorije". Pošto je propustila da na kraju XX veka svoj problem uključi u globalni proces, Srbija je novu šansu dobila posle 5. oktobra 2000. godine kada je, kao nikad u njenoj istoriji, iza nje stao ceo svet. Zoran Đinđić je to razumeo. Preuzeo je nezahvalnu i tešku dužnost premijera u uverenju da će tu šansu umeti da iskoristi.[178] Bio je na to koncentrisan bez ostatka, apsolutno, tražeći isto i od svih ostalih. To nije proizlazilo iz njegovog revolucionarnog temperamenta niti iz njegove lične ambicije da vlada, već iz njegovog razumevanja istorijskog vremena. Srbija je, po njemu, u prethodna dva veka propustila mogućnost da postane mo­derna evropska država, da bi se na kraju XX veka od Evrope udaljila više nego ikad u svojoj istoriji. Zato, posle uklanjanja Slobodana Miloševića, Zoran Đinđić Srbiju i nije "video na putu ka sebi [... ] onakvoj kakva je bila, nego onakvoj kakva bi mogla da bude".[179] Kad se radilo o pitanju strategije razvoja, nju su i dalje karakterisale duboke unutrašnje podele, uvek na ivici građanskog rata. I s tim u vezi: nedostatak istinskog građanstva; jednakost u siromaštvu; slabe institucije i potreba za vođom; sklonost ka populizmu. Sa neposrednom prošlošću ostala je i dalje nedovršena država (Kosovo, Crna Gora, vlastito ustavno uređenje); propala ekonomija; nedostatak kritične mase za modernizaciju koji je nastao odlaskom mlade obrazovane populaci­je iz zemlje koja je ulazila u razdoblje ratova; ostarelo stanovništvo; genera­cija rođena na početku druge decenije XX veka preživela je osam ratova.

Samo su dve činjenice predstavljale za Srbiju novu šansu. Prvu je oli­čavala energija masa stvorena promenom 5. oktobra 2000. godine. Ali, ona nije bila ni neograničena ni usmerena u jednom pravcu. Druga, mnogo va­žnija činjenica jeste integrativni duh epohe. Uz spremnost sveta da podrži oporavak Srbije, i uz promene u njenom okruženju, Zoran Đinđić je sve karte stavio na ovu drugu činjenicu. Na njoj je zasnovano ono što se naziva strategijom, srpskom vizijom snom o Srbiji Zorana Đinđića, a što je zapra­vo alternativa istrošenoj ideji o svesrpskoj državi, politici primata teritorije nad unutrašnjom supstancom, politike nad ekonomijom, kolektiva nad poje­dincem.

Istorijsko vreme išlo je naruku Zoranu Đinđiću da preciznije nego njegovi prethodnici u političkoj istoriji Srbije kao okosnicu alternative uzme evropeizaciju Srbije. To je, dakako, podrazumevalo ista sredstva i istu cenu koju su druge evropske države već platile ili tek treba da je plate. Dru­gim rečima, treba svoju privredu i pravne institucije prilagoditi evropskim i smanjiti zaostajanje za Evropom. Srbija je izgubila vreme i rizikuje da, za­jedno sa Bosnom i Hercegovinom, Albanijom, Crnom Gorom i Makedoni­jom, ostane stečajna masa na Balkanu: "Ako sada ne uspemo da se uključi­mo ostaćemo po strani budućnosti... Još nismo srušili most koji nas povezu­je s prošlošću, još je moguć pad unazad." Društvu nedostaje adrenalin za promene: "U kom delu društva ljudi deluju na bitno drugačiji način nego pre oktobra?"[180]

Stvaranje alternative, strategije razvoja, "programske koncepcije" kao racionalne politike, a ne kao ideologije, naišlo je na brojne prepreke. Pre svega, takva koncepcija nema onu "emocionalnu privlačnost" koju ima so­cijalna i nacionalna ideologija. Osim toga, ona podrazumeva zamenu priori­teta - "od nacije i države ka privredi". U privredi su, međutim, rezultati merljivi odmah, a u nacionalnoj i državnoj politici nisu: "Nacionalni ratovi imaju to obeležje da je možda neka bitka izgubljena, ali da je dobijeno istorijsko pravo." Najzad, novi model integracije - ne nacionalna država, već evropska integracija. To jeste promena istorijskog smera koja je najsnažnije uporište i imala u ovom poslednjem.

Posle skupo plaćenog zakašnjenja Srbija je, nakon uklanjanja Slobodana Miloševića, dobila šansu kakvu nije imala u svojoj istoriji: Evropa je stala iza nje. To je, po Zoranu Đinđiću, i bio revolucionarni značaj 5. okto­bra 2000. godine. On je smatrao: sad ili nikad: "...s obzirom na stepen našeg zaostajanja, nas mogu izvući samo velike i brze promene, tj. promene u ko­jima se menjaju navike, stil života, mentalitet a ne samo zakoni i plate".[181] On nije hteo da Srbiju teši već da je trgne. Imao je razumevanja za velika očekivanja, ali je kao čovek ideje u čiju je pokretačku snagu verovao, nezainteresovan za ličnu popularnost, saopštavao neprijatne istine i upozoravao da promena smera koji je Srbiju doveo "u stanje truljenja i dekadencije" podrazumeva "veliki napor, veliku disciplinu i izuzetnu volju".[182] Bez svega toga nastaviće se proces samorazaranja: "Imam mapu svih kritičnih tačaka u Srbiji i to nije minsko polje već tepih."[183] Razlike u razumevanju upravo tog procesa nisu bile lične već koncepcijske: sporija ili brža dinamika promena samo je pojavni oblik tih dubljih razlika:

"Mi smo", smatrao je Đinđić, "[...] već izgubili dosta vremena, promene moraju brzo da se izvedu, čak i ako su bolne. Ono što su drugi ostva­rili za deset godina, mi moramo da postignemo za četiri-pet godina. Može se, doduše, ići i drugom brzinom, kao Koštunica: privatizacija da - ali, mo­lim vas, ne odmah, reforme - da, ali molim vas bezbolno, trbunal UN za ratne zločine - da, ali molim vas, bez mene. Ja sam za četvrtu brzinu. Ja verujem da Srbija sada ima svoju poslednju šansu da ipak uhvati voz za proši­renje Evrope"[184] (podv. L.P.). Politika je predviđanje, i Đinđić nije isključi­vao mogućnost da u Evropi dođe do zamora materijala, ili da reforme u Sr­biji budu zaobiđene vraćanjem na državno pitanje: Kosovo, Crna Gora, unutrašnje ustavno uređenje.

"Moja se vlada", govorio je Đinđić, "bavi sudbinom ove zemlje i po­kušava da za neke buduće generacije napravi čvrste temelje, da veže Srbiju za Evropu." Ali je bio dovoljno realan da ne bi računao sa širokim savezom protiv ovog cilja. Zato je i omeđio polje na kome nije moguć kompromis: "Ako je to fasciniranost prošlošću i stalan pokušaj da se pliva niz struju, ka­da je reč o ratnim zločinima, nezaposlenosti ili restrukturisanju državnih preduzeća, to nije nešto gde ja mogu da pravim kompromis."[185] Na ta dva pitanja, nacionalnom i socijalnom jedinstvu srpskog naroda, iskristalisala se i razlika između snaga kontinuiteta i snaga diskontinuiteta: evropske Srbije kao fasade i evropske Srbije kao sadržaja. U Srbiji se isticao evolutivni put - "pod čime se podrazumeva kontinuitet sa političkim ciljevima glavnih lič­nosti bivšeg režima i postepeno prihvatanje evropskih vrednosti i ciljeva postsocijalističke tranzicije". Premijer Zoran Đinđić, koji je oličavao snage diskontinuiteta, ubijen je "upravo kada je hteo da napravi prekid sa evoluci jom i da konačno krene u promenu režima, ne samo institucionalnu, već i

ideološku".[186]

Prvi postkomunistički premijer u Srbiji smatran je u domaćoj javno­sti, u najmanju ruku, kontroverznom ličnošću. Svet je u Đinđiću kao inte­lektualnom arhitekti postkomunističke alternative u Srbiji, video svog dora­slog partnera. Ali i kako je na "Laudaciji za Zorana Đinđića", na pomenutoj svečanosti u Jeni, rekao Hans Koschnick, "Evropljanina srpske nacionalnosti"[187]. Đinđićevo viđenje Evrope iz Srbije, sa Balkana, bilo je viđenje iznu­tra. Zato je i primano sa velikom pažnjom. Jer, kao što je Srbiju upozoravao da joj ističe vreme, tako je Đinđić poručivao Evropi da je i njoj potrebna celovita vizija, to jest, odgovor na pitanje kako će se oblikovati celokupan evropski kontinent, a ne samo pojedine zemlje Evrope[188]. Ubistvo Zorana Đinđića stvorilo je u Srbiji opasan vakuum, ali ga je i Evropa osetila kao sopstveni gubitak.

Zoran Đinđić nije bio politički čovek u Srbiji pod uticajem Zapada već zapadnjak: po životnoj filozofiji, obrazovanju i načinu mišljenja. On je uspeo u svom glavnom naumu: polarizovao je srpski mentalitet. Ako njegov pol nije imao snagu da dovede do mentalnog preokreta, bio je dovoljno ja­sno artikulisan da baci svetlo na onaj pol koji parazitira na zaostalosti i stra­hu od promena. Ako to nije bilo dovoljno za kraj samoobmane, bilo je - za kraj obmane drugih. To je ravno rušenju mita i izdaji, što nije moglo ostati nekažnjeno. Đinđić je, kako je na njegovom opelu rekao mitropolit Amfilohije Radović, pogođen u srce "rukom bratomržnje", i to zato što je "u mo­mentu najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispru­žio ruku mira i pomirenja Evropi i svetu".[189] Reči visokog crkvenog veliko­dostojnika impliciraju sugestiju da je posle Đinđića pruženu ruku trebalo trgnuti.


[169] Razgovor Zorana Đinđića sa Vesnom Mališić objavljivan je sukcesivno u maga­ zinu Blic News od 1. novembra do 1. decembra 2000. Vid. posebno izdanje: Vesna Mališić, Zoran Đinđić. San o Srbiji. Predgovor: Dubravka Stojanović, "Računica s mnogo nepozna­tih", Beograd, 2004.

[170] Isto, str. 103.

[171] "Jer, mi smo imali 13 godina diktaturu Miloševića, pre toga 50 godina diktaturu Tita, pre toga 20 godina diktaturu kralja Aleksandra, a još ranije parlamentarnu krizu sa poli­tičkim ubistvima, npr. poslanika Radića, Hrvata u parlamentu Jugoslavije, pre toga Prvi svet-ski rat, kome su prethodili Balkanski ratovi, ubistva Obrenovića, a pre toga, XIX vek bez pravih vlada i partija, sa oslobađanjem od Turskog carstva." Zoran Đinđić, Srbija u Evropi... ,str. 211.

[172] Zoran Đinđić, Srbija u Evropi..., str. 218.

[173] Isto, str. 106.

[174] Vid. u ovom Zborniku, Nenad Dimitrijević, "Ustavna demokratija shvaćena kon stekstualno", Obrad Savić, "Dva lica odgovornosti; Srbija posle Đinđića", Sonja Biserko, ''Zoran Đinđić i Haški tribunal''.

[175] Isto, str. 111

[176] Isto, str. 407.

[177] Isto, str. 139.

[178] Ministar policije u Vladi Zorana Đinđića piše o svom iznenađenju da jedan tako mlad i sposoban političar kakav je bio Zoran Đinđić prihvati mesto premijera u prvoj tranzi-cionoj vladi, i u svojim memoarima beleži razgovor koji je vodio sa njim o tome:

"Dobro Zorane! Ti si mlađi od mene, imaš vremena. Možeš da nađeš bilo koga iz svoje stranke, da ga potrošiš na toj funkciji i da posle toga postaneš premijer. Nemaš nijedan razlog da se žrtvuješ i sagoriš na toj funkciji.

Moje ubeđivanje nije omelo Zorana Đinđića da preuzme kormilo ranjene i unesreće­ne Srbije.

- To mora neko od nas da uradi. Bolje mi nego neko drugi. Treba hrabrosti u ovom trenutku, a ja je imam - uveravao me je Đinđić." Dušan Mihajlović, Povlenske magle i vidi­ci, 2, Beograd, 2005, str. 31.

[179] Zoran Đinđić, Srbija u Evropi... , str. 346.

[180] Isto, str. 397, 245-246.

[181] Isto, str. 245.

[182] Isto, str. 392.

[183] Isto, str. 229.

[184] Isto, str. 396

[185] Isto, str. 397.

[186] Vladimir Gligorov, ‘’Cena evolucije’’, Ekonomist, Beograd, 10. oktobar 2005.

[187] Hans Koschnick / Hans Košnik, "Laudatio auf Dr Zoran Đinđić" / "Laudacija za Zorana Đinđića" u: Milovan Božinović, Gabriella Schubert, Ulrich Zwiener + (Hrsg.)..., str.44, 53.

[188] ‘’Bez svoje celovitosti Evropa neće biti stabilna i neće moći igrati vodeću ulogu u svetskoj istoriji. Moja poruka je sledeća: naravno da su odlučujuće pozitivne snage u samim zemljama Balkana, ali nama je potrebna i pozitivna energija Evrope. Ova energija se ne sme svoditi na materijalne stvari, ona mora sadržati idealizam i emociju. Možda ja to pogrešno vidim, zato što ne živim u Centralnoj Evropi, ali mi se čini da sama Evropa i ideja Evrope postaje sve više i više sužena na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi je prisutan deficit evropskog identiteta, a da bi ona nama dala malo više nade, ona mora da stvori tu pozitivnu energiju. U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela u svetu..." Zoran Đinđić, "Evropa, s dušom i ja" (Ekskluzivno: Dosad nepublikovani tekst Zorana Đinđića), Danas, Beograd, 31. decembar 2004 - 3. januar 2005.

[189] Amfilohije Radović, "Rana posred srca naroda", Književnost, 7-8-9, Beograd,2003, str. 959.