Postkomunistička stvarnost

Posle pada Berlinskog zida i promena koje su počele u zemljama Is­točne Evrope, Đinđić je, fasciniran tim revolucionarnim vremenima, odlu­čio da se 1989. godine definitivno vrati u Beograd. Imao je tada 37 godina. "Da sam ostao u Nemačkoj", govorio je, "verovatno nikada ne bih postao političar. Politička karijera me ne zanima. Ne volim politiku kao profesiju. Ne volim da vladam."[120] To će ponavljati i sa političkog vrha Srbije.[121] Ipak, vratio se u Srbiju i angažovao se bez ostatka, sa energijom koja će ostati upamćena.

U Srbiji je došlo do negativne anticipacije istorije[122] . Režim koji se rušio u svim zemljama Istočne Evrope, u Srbiji je, preko unutarpartijskog puča i "antibirokratske revolucije" 1987. godine doživeo regeneraciju. Promene su vršene da bi sve ostalo isto: "Održavajući kontinuitet vlasti, SK Sr­bije je na maestralan način istovremeno popunio i prostor opozicije, nastu­pajući kao politički protivnik prethodnom srpskom rukovodstvu, koje su iz­vele 'nove snage' svežih ideja Istovremeno, taj novi, osnaženi SKS postaće opozicija i u okviru SKJ, pa će kroz sukob sa svim ostalim republičkim ru­kovodstvima u Jugoslaviji, podstaći kolektivnu nacionalnu homogenizaciju i apsorbovati bezmalo sav opozicioni potencijal koji je postojao u Srbiji."[123] Na delu je bio "nacionalni konsenzus" o stvaranju države u kojoj će živeti svi Srbi. U tom okviru delovao je ne samo Zoran Đinđić nego i čitava srp­ska opozicija: moguće su bile varijacije, ali ne i alternativa velikodržavnom projektu.

Međutim, Zorana Đinđića treba pažljivo čitati. Njegova misao je slo­jevita, i on je izražava u vreme totalitarizma sa novim predznakom. Njegovi tekstovi iz devedesetih godina, naročito u novosadskom listu "Stav", poka­zuju da on ima svest o tome da se Srbija udaljava od ideje moderne države. On nije tako udaljen, kao što iz stava umerene opozicije zapravo izgleda, od intelektualaca okupljenih oko Beogradskog kruga. Njihove dve knjige, Druga Srbija i Intelektualci i rat, bile su u unisonoj atmosferi rata - "doga­đaj, izlazak iz geta".[124] Na Zapadu su i bile shvaćene kao "dragoceno svedočanstvo lične hrabrosti i morala jednog dela srpskih intelektualaca rešenih da nastave bitku za afirmaciju nezavisnog i alternativnog mišljenja"[125](podv. L.P.). Od zemlje koja je devedesetih godina stajala pred vratima "kroz koja se izlazi iz civilizacije"[126], Đinđić je posle 5. oktobra 2000. godi­ne želeo da izgradi modernu državu. Bez zlobe, nova vlast je podsećana da u vraćanju zemlje u svet može da koristi ideje getoizirane alternative kao svoj početni kapital. Istorija se pokazala bržom nego što se očekivalo[127]

Đinđić je bio jedan od 13 srpskih intelektualaca[128] koji su 13. decem­bra 1989. godine objavili nameru da osnuju Demokratsku stranku, i to ostvarili već 3. februara 1990. godine, izabravši za predsednika strankeprof. dr Dragoljuba Mićunovića, a za predsednika Izvršnog odbora dr Zorana Đinđića. Na prvim višestranačkim izborima u Srbiji, posle pola veka, Demokratska stranka je osvojila sedam mandata. Zoran Đinđić je postao šef parlamentarne grupe.

Ulazak u politiku u Srbiji primorao je Zorana Đinđića da napravi više rezova u svom životu. Pre svega u svom izgledu: dovoljno je bilo ono što je govorio taj "nemački đak", trebalo je još samo da hoda sa konjskim repom i minđušom i da nosi farmerke.

Teško je biti prirodan i spontan u sredini koja je ispunjena mrzovo­ljom i nekrofilijom. Pokušavao je da oslobodi prirodnost i probudi životni optimizam i za vreme građanskih protesta i u toku izborne kampanje, a na­ročito kao premijer. Ali, kako, kad je pesnik govorio: "Grob je najveća sve­tinja i najstarija crkva srpskog naroda. Grob je naša najduža i najupornija vera. Još uvek se kunemo kostima i grobovima, još nemamo tvrđeg oslonca, boljih lekova, ni čvršćih uverenja [... ] Zbog kostiju ratovale su države, na kostima se države drže, kostima su utvrđene i ograđene."[129]

Drugi rez napravio je Đinđić prema biznisu kojim se bavio (trgovina zastarelim nemačkim mašinama i suvlasništvo u proizvodnji svilene odeće). Verovao je da je filozofiji najbliži biznis i nije hteo da završi karijeru "kao teoretičar koji piše knjige". Ali, za razliku od filozofije, politika i biznis ne idu zajedno.

Najvažniji i najradikalniji bio je rez koji je Đinđić napravio prema nauci. Vesna Pešić smatra da je Đinđić poziv filozofa napustio rano: "On je prestao da se bavi filozofijom već od 1989. godine ili, tačnije, od osnivanja Demokratske stranke, čiji je visoki funkcioner postao već od njenih početa­ka. Nastavio je da piše novinske eseje koji su posedovali 'zaplet' i jasno formulisan okvir, podsećajući po tome da je autor filozof. Veoma brzo je usah­nula Đinđićeva publicistička aktivnost. Najdalje od 1993. godine, kada je vodio izbornu kampanju svoje stranke za parlamentarne izbore, odnosno od izbora za predsednika DS, Đinđić postaje isključivo političar. Na moje pita­nje tokom šetnji u zimu '96-'97. da li je išta ostalo od njegovog filozofira­nja, on je rekao da više ne zna ni gde su mu knjige."[130]

Početkom devedesetih godina, u Srbiji su političke stranke stvarane velikom brzinom, još većom se delile, varirajući, pogotovo u uslovima rata, politiku vladajuće partije i na razne načine koalirajući sa njom. Ni među osnivačima Demokratske stranke nije postojalo jedinstvo na šta treba staviti težište: na antikomunizam, nacionalizam, ekonomske i političke reforme? Zato je i došlo do više cepanja tek osnovane Demokratske stranke kao stranke "građanskog centra".

Prvi je iz stranke istupio dr Slobodan Inić, zbog uverenja da se ona poistovetila sa nacionalnim programom vladajuće stranke.[131] Zahtevajući pak radikalniju nacionalnu politiku od one vladajuće, iz Demokratske stran­ke istupili su dr Nikola Milošević i dr Kosta Čavoški i osnovali Liberalnu stranku Srbije.

Do mnogo dublje podele, koju je Zoran Đinđić označio kao koncepcijsku [132], došlo je kada je Vojislav Koštunica stvorio Demokratsku stranku Srbije. Najzad, kada je, u januaru 1994. godine, Zoran Đinđić preuzeo mesto predsednika Demokratske stranke, Dragoljub Mićunović je formirao Demokratski centar.

Pluralizam je u Srbiji već bio "doživeo eksploziju" i, kako je slikovi­to govorio Zoran Đinđić, Beogradom je u januaru 1990. godine šetao "dvocifreni broj osnivača političkih partija": za njihovo osnivanje bio je dovo­ljan "politički program po pravilu tipizovan, tj. u najčešćem broju slučajeva gotovo identičan".[133] Kad je od sredstva postao cilj, pluralizam je dao kon­kurente u borbi za vlast, umnožavao partije a udaljavao od izgrađivanja al­ternative, od stvaranja programske opozicije. Ovo drugo nailazilo je i na opšte i na posebne prepreke, a široko se otvaralo samo polje borbe za vlast.

U Srbiji, kao i u svim socijalističkim zemljama, neuspeli eksperiment izgradnje "novog čoveka" i "novog društva" ostavio je dugoročne posledice: "Njih će uspeti da saniraju samo one zemlje u kojima izvori, obim i in­tenzitet političke moći postanu transparentni, merljivi i podložni kontroli. Svako političko delovanje koje ne služi tom cilju, ili mu čak protivreči, pre­uzima na sebe odgovornost za sve buduće civilizacijske padove. Tu odgo­vornost neće umanjiti deklarativno zalaganje za pluralizam i demokratiju."[134]

U posebne prepreke spada istorija stranačkog organizovanja i delovanja u Srbiji. Političke stranke su relativno rano organizovane (1881/1882), ali one nemaju dugu istoriju: zabranjene su diktaturom 1929. godine, a uki­nute posle 1945. godine. Osim toga, politički život u Srbiji imao je monistički karakter. Dve najjače i najtrajnije stranke u političkoj istoriji Srbije bile su Narodna radikalna stranka i Komunistička partija. Prva je bila stranka-hegemon, druga je imala politički monopol. Obe su bile ideološke stran­ke: pomoću čvrste hijerarhizovane organizacije održavale su ideju nacional­nog i socijalnog jedinstva. Pretendujući na ulogu reprezenta naroda, odno­sno klase, one su političkog protivnika tretirale kao neprijatelja. Stvarnu i najdublju podelu izražavala su dva koncepta: koncept ujedinjenja srpskog naroda u jednu državu, koji je imao apsolutni primat, i koncept razvoja real­ne srpske države kao moderne države, naričito posle sticanja državne neza­visnosti 1878. godine.

Zoran Đinđić je napravio obrt u shvatanju politike i političara u Srbi­ji. On je lokalne probleme Srbije povezao sa globalnim procesima. I u toj povezanosti otkrio je mogućnost Srbije da napusti koncepciju politike kao ideologije kao uslov za alternativu: "Rešenje je u potpuno novoj koncepciji srpske politike. Na kraju ovog milenijuma moramo učiniti sve da se u Srbiji konačno završi ideološki 19. vek. Socijalizam i nacionalizam kao dominant­ne mobilizirajuće i integrativne idelogije, moraju biti zamenjene istinski in­tegrativnom politikom... Trebaju nam programske koncepcije, ne ideologije."[135] To je značilo mentalnu revoluciju u dositejevskom značenju reči: proces a ne čin, ali i jasan pravac. Ta se revolucija temelji na kritičkom po­znavanju naroda i njegove istorije, a ne na sofizmima. "Ukorenjivanje starih običaja", govorio je Dositej Obradović, "podobno je korenju velikih drva -za koliko godina su se ugljubljivala daleko u zemlju, toliko potrebuju da se osuše. Valja se malo i usuditi i početi misliti kako će ljudi na sto godina po­sle nas misliti ako nismo radi ostati svagda u prvoj prostoti i detinjstvu. Da nisu se Evropejci usudili misli svoje popravljati i um naukom prosveštavati, ostali bi danas u prvoj gluposti i varvarstvu i bili bi podobni bednim narodi­ma afrikanskim."[136]

Zorana Đinđića je od Dositeja Obradovića delilo dva veka, i utoliko je saznanje o istorijskom zakašnjenju Srbije bilo dramatičnije. Ocenjivan kao čovek ogromne energije, kao pragmatičar, što u Srbiji u kojoj su duboki koreni ideologija ima pretežno negativno značenje, Zoran Đinđić je svojim shvatanjem da su Srbiji potrebni politika i političari od karaktera i odgovor­nosti, do kraja života ostao izvorno filozof. Otuda kod njega tolika zaoku­pljenost istorijskim nasleđem i društvenom svešću, onim što on naziva men­talitetom srpskog naroda: "Mi smo veoma aktivan narod, individualistički, radoznao, veoma kompetitivan. Sve su to osobine koje su veoma zapadne. Mi, međutim, nismo samo evropski narod, imamo u sebi elemente Istoka i Zapada... Ja svoj glavni zadatak vidim u tome da polarizujem ovaj mentali­tet, kako sebe ne bismo više videli kao deo nekakve svetske zavere, već na­prosto kao deo veoma komplikovanog sveta."[137] Tom su mišlju prožeti na­ročito Đinđićevi tekstovi u omanjoj knjizi pod naslovom Srbija ni na Istoku ni na Zapadu koja je predstavljala nastavak njegove knjige Jugoslavija kao nedovršena država, a koja je objavljena još polovinom devedesetih godina [138] Samo istorijske ličnosti razumeju šta znači izgubljeno vreme, osećaju tempo istorije i imaju sposobnost da naslute istorijski momentum za promene Đinđićeve dijagnoze, analize i prognoze, koje je uspostavljao, vršio i davao već 1996. godine, pokazuju da je on već tada postavljao osnove za al­ternativu: "Srbija mora ponovo da postane nešto. Najpre u regionu, a onda i u evropskim razmerama. Uslov za to su korenite reforme. Treba nam slo­bodno preduzetništvo, za koje postoje i ljudi i motivacija, ali za koje nema sistemskih uslova. Treba nam nov koncept državne uprave. Državna upra­va, uključujući vladu i ministarstva, mora da funkcioniše kao moderno preduzeće. A to znači, prema načelima rezultata, efikasnosti, štedljivosti, korišćenja najsavremenijih informacionih sistema. Treba nam reforma škol­skog sistema, zdravstva, penzionog osiguranja. Lakše bi bilo navesti sve one oblasti kojima ne trebaju suštinske promene. Srbiji treba nova politika"[139] (podv. L.P.).

Od 1989. godine, Zoran Đinđić je radio na profilisanju alternative. Po njemu, Srbija u protekla dva veka nije uspela da reši glavnu kontroverzu u svojoj istoriji, sukob predmoderne i moderne države: "U poslednjih sto go­dina stalno se bavimo državnim problemima, a ispod površine imamo zasta relo, neefikasno društvo i arhaične institucije. Stalno usavršavamo ustave, a živimo u srednjem veku u mnogim domenima društva. Umesto da kažemo: cilj nam je modernizacija društva."[140]

Modernizatorski pokušaji ciklično su trpeli poraze na kojima se for­mirala društvena svest, mentalitet, odnosno skup karakteristika u koje spa­daju: strah od promena i zatvorenost; osećaj permanentne ugroženosti koji je s vremenom postao glavni instrument vladavine; pasivnost i velika očeki­vanja od vlasti; male potrebe. Siromašno i egalitarno društvo bilo je podlo­ga za autokratsku vladavinu i za totalitarizam. U "domaćinskoj Srbiji" sva­ko je "imao da jede", ali je domaćin "raspolagao životom i smrću ukućana". [141] I komunizam je "samo nešto modernija varijanta tog represivnog pa­trijarhalnog ropstva"[142]: on je "pobedio iznutra" i "ne može (se) razumeti bez uzimanja u obzir slatke i opojne kolektivne droge - vere u to da se ljudi i društvo u celini mogu menjati i usmeravati prema unapred utvrđenom pla­nu i iz jednog centra".[143]

Đinđić je, kako je govorio, težio polarizaciji mentaliteta, da bi mogao da formuliše alternativu. U nedostatku alternative nalazio je objašnjenje za poraz opozicije 9. marta 1991. godine, ali i Koalicije "Zajedno" 1996-1997. godine. Nije se radilo o ličnim neslaganjima lidera Koalicije: "Mi smo imali sukob dve koncepcije, rekao bih čak dve antropologije (podv. L.P.). Na jed­noj strani osiona antropologija kojoj je narod uvek tu da bude odskočna da­ska za nekoga, da bude merdevine kojima će se neko popeti na novu pozici­ju, pa ih onda odgurnuti, a s druge strane moderna antropologija nove vlasti i moderne Srbije - sve se to toliko razlikovalo."[144]

Đinđić je, dabome, alternativu vezivao za budućnost. "Moramo izbeći grešku da novu Srbiju crtamo starim bojama, da na nju kačimo petokrake ili kokarde. Da nas u nju vode oni koji intimno još uvek žive u 1941. ili 1945. Pokretačku snagu promena treba da čini postideološka generacija, generacija koja je rođena posle rata, ne u fizičkom nego u mentalnom smi­slu. Dakle, ljudi koji razmišljaju izvan okvira Užičke republike i Ravne gore".[145] (Podv. L.P.) Koji neće da žive u stanju latentnog građanskog rata.

Međutim, razlike koje su se javile u odnosu upravo na ovu orijentaciju bile su i generacijske i mentalitetske.[146]

Veliki broj stranaka smatrao je da je najvažnije domoći se vlasti. Sledeći tu logiku, opozicione stranke su participirale u vlasti Slobodana Miloševića. U delu Koalicije "Zajedno" otvoreno se govorilo: "Mi ćemo da vrši­mo vlast kako je vrše socijalisti, kako se vrši vlast u Srbiji." To jest, "narav­no da ćemo svoje rođake da zapošljavamo, naravno da ako smo dospeli u posed medija da ćemo da ih stavimo pod svoju kontrolu, naravno da ćemo da koristimo javne resurse na način kako mi to hoćemo, da nikoga ne konsultujemo".[147]

Drugi deo Koalicije "Zajedno" čija je središna ličnost bio Zoran Đinđić težila je suštinskim promenama: okrenuti leđa prošlosti, a lice budućno­sti. Zbog tih koncepcijskih razlika, Zoran Đinđić je na mestu gradonačelni­ka Beograda ostao samo sedam meseci. Smenjen je glasovima SPO i SPS. "Naše društvo je bolesno na mnogo načina", govorio je Đinđić, "i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti."[148] Njegovi prioriteti bili su radi­kalno različiti od prioriteta njegovih koalicionih partnera.[149]

Gubitak kredibiliteta Koalicije "Zajedno" bio je, za Đinđića, izraz stanja "političke dekadencije". Ogromna energija koju su građani pokazali u protestima, poverenje i nade koje su investirali, nisu politički artikulisane i pretočene u programe promena.

U međuvremenu, kristalisala su se shvatanja Zorana Đinđića o De­mokratskoj stranci. On je njenu političku egzistenciju vezao za promene: "Razmak između nas i Evrope svakog je dana sve veći, kao i između nas i naših suseda. Ako brzo ne budemo imali korenite reforme, gubi se smisao zbog kojeg je osnovana Demokratska stranka. Nismo je osnovali da bismo učestvovali u preraspodeli vlasti u postojećem sistemu, već da bude motor ili pomagač u procesu reformi. Reformi nema, deset godina od osnivanja stranke je prošlo i ja nemam pravo da budem predsednik stranke koja nijed­nog trenutka nije mogla da vrši tu svoju funkciju i da svoje kapacitete i kompetencije pokaže na delu."[150]

Takav bilans zahtevao je višestruke promene u stranci. Pre svega nje­nu dezideologizaciju u korist integrativne politike - stranka kao preduzeće - što, uostalom, i nije izmislio on nego Max Weber. I njeno širenje, jer bez stalnog delovanja građana kao pojedinaca promene ne mogu da se dese. To nije bio ustupak populizmu i plebiscitarnoj demokratiji već novo shvatanje uloge intelektualne i političke elite. Svojim angažovanjem protiv totalitari­zma, intelektualac je politici davao dignitet. Kraj ideologije otvorio je put integrativnoj politici. Istina, u Jugoslaviji se veći broj intelektualaca angažovao na etničkim programima. To je bilo "najjednostavnije" i iziskivalo je "najmanje intelektualnog asketizma".[151] Ali, ako se ne shvati da politika podrazumeva institucije, racionalnost i odgovornost - ona "postaje literatu­ra". U zemlji snažnog patrijarhalnog mentaliteta i žive mitske svesti, to mo­že imati fatalne posledice za njenu budućnost: "Projekat kultivisanja politič­ke pustinje, koju je ostavio komunizam, lako može da završi kao trijumf ko­rova. Naravno da je bujanje korova optički beskrajno zanimljivije od mono­tonije peska, kao što su nacionalističke seanse prava zabava u odnosu na dosadne komunističke kongrese. Međutim, uprkos optičkim razlikama, po­stoji i suštinska sličnost među njima: efikasnost u gušenju kultivisanog rastinja."[152] To jest, u poništavanju razlika, nepriznavanju kompetencije, relativizovanju kriterija, zloupotrebi slobode što sve otvara put u prirodno sta­nje u hobsovskom značenju reči.

Zoran Đinđić je proširio pojam intelektualca i definisao njegovu ulo­gu ne samo u postkomunizmu nego i posle poraza Srbije u ratovima deve­desetih godina: "Kada kažem intelektualci, mislim na celokupnu kulturnu elitu, a ne samo na ljude koji pišu knjige i predaju po fakultetima. Intelektu alci su i lekari, inženjeri, uspešni privrednici. Svi oni, zahvaljujući privilegi­ji da globalnije sagledavaju stvari, imaju obavezu da reaguju kada stvari krenu u pogrešnom pravcu... U svakom društvu tzv. društvena elita je odgo­vorna za sudbinu zajednice više od tzv. naroda. Ona mora da jasno opiše stanje i da bez straha imenuje krivce. Tek onda može da očekuje podršku od širokih slojeva stanovništva."[153]

Đinđić je davao prednost znanju i konkurenciji znanja. Njegova re­zerva prema populizmu u nacionalnoj istoriji na tragu je Jovana Ristića koji je više držao do "auktoriteta" nego do "populariteta", i Milana Piroćanca koji je u demagoškoj težnji političke elite u Srbiji da sve mere budu popu­larne video kočnicu razvitka moderne države. Đinđićevo shvatanje odnosa intelektualca prema narodu je hercenovsko: nije narod dobar zato što je mio, već je mio zato što je dobar. Smatrao je da odgovoran političar ne mo­že narodu govoriti: "ja vas volim onakve kakvi jeste, ne tražim od vas da se mnogo menjate".[154] Đinđićev ideal nije bila ni profesorska ni narodnjačka stranka, već politička stranka vezana za projekt temeljnih reformi.

Đinđićeva koncepcija Demokratske stranke polazila je i od činjenice da je Srbija siromašna, a da će joj godinama nedostajati kapital. Taj nedo­statak ona mora da nadoknadi angažovanjem svakog pojedinca[155].

Profilisanje Demokratske stranke kao stranke agresivnih promena, kao mobilizatorske stranke, zahtevalo je od Đinđića da jasno formuliše svo­je shvatanje uloge demokratskog lidera stranke. Jer, i politički prijatelji, o političkim neprijateljima da se i ne govori, u Đinđićevoj žurbi da preuzme vođstvo Demokratske stranke videli su nagoveštaj njegovih velikih politič­kih pretenzija, [156] čak jednog potencijalnog diktatora.[157]

Zoran Đinđić je često govorio u prvom licu,[158] ali je ulogu demokrat­skog lidera stranke izvodio iz njenog unutrašnjeg funkcionisanja, načina od­lučivanja i rezultata u ostvarivanju ciljeva stranke: "Članovi Demokratske stranke utiču na odluke, nisu samo sledbenici jednog hajduka koji će s nji­ma deliti plen ako pobedi, već čine političku partiju koja ima određene ci­ljeve i mogu da kontrolišu sprovođenje tih ciljeva."[159]

Đinđić je bio svestan da je Srbija višestruko iscrpljena: "Mi smo de­set godina zemlja na pogrešnom putu... Izgubili smo imunitet, postali smo slabi, bolesni."[160] Još godinama će nedostajati novac neophodan za opora­vak i razvoj. Mora se računati na druge, subjektivne potencijale: "energija, znanje, organizacija, brzina reagovanja".[161] Samo mobilizacijom "kreativaca", bez ikakvih ideoloških predrasuda, moguće je napraviti zaokret ka bu­dućnosti. A to znači postaviti pitanja: "Šta učiniti da ljudi mogu da žive, da svoje sposobnosti u sopstvenoj zemlji razvijaju, da svoje porodice obezbede, da budu sigurni njihova imovina i njihov život."[162] U isto vreme, to bi značilo pokazati "i da je ovaj rat jedna tragična, nesrećna faza, ali ipak samo jedna faza u našoj istoriji".[163]

Glavni temelj Miloševićeve vlasti bio je poljuljan u proleće 2000. go­dine: "Definitivno je isanjan san da ćemo prekim putem i bez mnogo for­malnosti doći do svoje države, da ćemo na o-ruk rešiti nacionalno pita­nje"...[164]Upravo u tom trenutku, opozicija, čiji je veliki deo i sam varirao istu ideju, pokazala je svoju nemoć. U naletu specijalaca na "Studio B" i njegovom preuzimanju bez otpora, "demagoška i uobražena opozicija" po­kazala je da zapravo ne postoji. I svet je shvatio da ona "samo preti i obeća­va", ali da "nije sposobna ništa da uradi".[165]

Negativan bilans desetogodišnjeg delovanja srpske opozicije ukazi­vao je na nužnost novog koncepta opozicije. Još posle raspada Koalicije "Zajedno", Đinđić je kao cilj postavio stvaranje demokratskog bloka. Iz sva tri uslova, koja je postavio za stvaranje Saveza za promene posle bombardovanja, jasno se vide zaključci koje je izvukao iz desetogodišnjeg neuspešnog delovanja opozicije. On je za frontmena Saveza za promene tražio ne­stranačku ličnost i našao ju je u popularnom guverneru Narodne banke Ju­goslavije Dragoslavu Avramoviću, koji je uspeo da u Srbiji smanji inflaciju koju istorija nije poznavala. Ideju ujedinjavanja, sa iskustvom beskonačnih deoba i umnožavanja političkih stranaka u Srbiji, učinio je okosnicom Save­za za promene: "... i mali i veliki, i levi i desni, i ovi i oni... kao kontrast ra­stućoj agresivnosti i negativnim porukama, koje su išle na podele, na podele između nas i sveta, podele unutar nas, pa, opet, podele podeljenih".[166] Naj­zad, umesto negativne, pozitivna kampanja: "Šta sve možemo da dobijemo ako promenimo vlast."[167] I šta svaki pojedinac može da učini za sebe? Bio je to izraz uverenja "da Miloševića ne možemo da pobedimo revolucijom" i baš zbog toga - "najrevolucionarnija odluka". Sa mitinga na kojima su se li­deri opozicije obraćali narodu, često zbijenom u amorfnu masu, opozicija se obraćala građaninu kao pojedincu. Iznenadna odluka Slobodana Miloševića da raspiše izbore i da se kandiduje za predsednika dala je opoziciji "novu šansu".

Zoran Đinđić je bio arhitekta i motor Demokratske opozicije Srbije, koja je udružila 18 politički heterogenih, po veličini i snazi uticaja nejedna­kih partija. U toku izborne kampanje, on se povukao u drugi plan: preuzeo je na sebe ulogu menadžera kampanje, i krenuo po Srbiji. Svim snagama je za predsedničkog kandidata DOS podržao Vojislava Koštunicu, predsednika male partije, bez uticaja u biračkom telu Srbije. Bio je to znak Đinđićeve zrelosti, izraz razumevanja istorijskog trenutka, ljudske i političke spremno­sti da opšte dobro stavi iznad njemu toliko prebacivane ambicije i sklonosti da ne bira sredstva. U tom smislu je zaista bio "za prsa ispred svih".[168]Sa snažnim instinktom vlasti, i to u trenutku kada je bila ozbiljno ugrožena, to je s nepogrešivom tačnošću osetio jedino Slobodan Milošević. Zato je otvo­reno pozvao na odstrel Zorana Đinđića, tog, po njemu, glavnog demona Sr­bije.

[120] Zoran Đinđić, "Jezik Kanta i Hegela..."

[121] "Materijalni status je jedan od razloga što ne vidim neku svoju budućnost u politi­ci. Još izvesno vreme mogao bih da se bavim ovim poslom, a onda bih voleo da se bavim ne­čim drugim, da obezbedim mirnu starost." Zoran Đinđić, Srbija u Evropi..., str. 125.

[122] Vid. Latinka Perović, "Beg od modernizacije", u: Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamećenju. Priredio Nebojša Popov. Beograd, 1996.

[123] Dubravka Stojanović, Traumatični krug srpske opozicije, u: Srpska strana rata..., str. 502-503.

[124] Ljuba Stojić, "Pokaj se, pokaj se!" u: Druga Srbija - 10 godina posle 1992-2002, Beograd, 2002, str. 352.

[125] Melita Rihter Malabota, "Reći 'ne' jarmu vlasti" u: Druga Srbija..., str. 414.

[126] Vid. Ljuba Stojić, "Pokaj se, pokaj se!"... u: Druga Srbija..., str. 355.

[127] "Beogradski krug je stekao značajan moralni kapital u bivšoj Jugoslaviji i u svetu. U nevolji, njime može da se posluži i bivša 'umerena' opozicija, a sadašnja vlast". Latinka Perović, "Uz drugo izdanje", u: Druga Srbija..., str. 14.

[128] U grupi su bili: Čavoški, Mićunović, Đinđić, Koštunica, Pekić, Perišić, Gligorov, Danojlić, Đogo, Inić, Janković, Stojanović i Vukajlović.

[129] Matija Bećković, Srbima u Americi, 1989. Cit. prema: Dubravka Stojanović, "Traumatični krug...", str. 511.

[130] Vesna Pešić, "Aktuelnost Đinđićeve filozofije... ", str. 13.

[131] Vid. Slobodan Inić, Portreti. Predgovor Latinka Perović, Beograd, 2001.

[132] O svom odnosu sa Koštunicom, Đinđić je tada rekao: "Nas dvojica simbolizuje-mo dve politike." Ciljem svoje politike smatrao je vlast kao servis društva, a ne kao izvor prihoda za određenu grupu. Zoran Đinđić, "Politika obraza". Razgovor vodio Dragan Bujo-šević. NIN, 19. novembar 1993.

[133] Zoran Đinđić, Srbija ni na Istoku ni na Zapadu... , str. 109.

[134] Isto, str. 76.

[135] Zoran Đinđić, Srbija u Evropi..., str. 63.

[136] Dositej Obradović, Život i priključenija. Predgovor Radoslav Petković. Beograd, 1988, str. 24-25.

[137] Zoran Đinđić, Jedna srpska vizija..., str. 111-112

[138] Vid. Zoran Đinđić, Srbija ni na Istoku ni na Zapadu...,

[139] Zoran Đinđić, Srbija ni na istoku ni na Zapadu..., str. 16.

[140] Zoran Đinđić, Jedna srpska vizija..., str. 153.

[141] Isto, str. 117

[142] Isto, str. 118.

[143] Zoran Đinđić, Srbija ni na Istoku ni na Zapadu..., str. 42.

[144] Zoran Đinđić, "Osećam da nam vreme prolazi". Razgovor vodila Vesna Mališić, Duga, Beograd, 26. april 1997.

[145] Zoran Đinđić, Srbija ni na Istoku ni na Zapadu..., str. 13.

[146] Đinđić govori o tome da ga je Dobrica Ćosić upozoravao da "javnost ne gleda sa simpatijama" na ono što on radi u Demokratskoj stranci (Zoran Đinđić, Jedna beogradska priča).

Ćosić, pak, piše: "Oštro sam mu (Đinđiću - L.P.) kritikovao vladu i sve te njegove potpretsedničke 'lidere DOS-a' i 'eksperte', strance koji su izvršili pravu destrukciju suvereni­teta države. 'Kakvi su ti to ministri kojima je ministarstvo prvo radno mesto, Zorane?' 'Nisi u pravu'" - odgovorio je Đinđić Ćosiću i nastavio: "Sa starima i bivšima ja ne mogu da moder-nizujem Srbiju i uvedem je u Evropu. Ti dobro znaš da Tito nije izveo revoluciju sa starima, nego sa vama mladićima i decom. On je bio 'Stari' u Politbirou, svi ste bili mlađi od njega najmanje 15 godina". Dobrica Ćosić, Kosovo... str. 191.

[147] Isto.

[148] Zoran Đinđić, Srbija u Evropi..., str. 45.

[149] Za gradonačelnika Đinđića važnije je bilo napraviti novu ulicu, nego nekoj posto­jećoj promeniti ime. U Srbiji koja vapi za ljudima od znanja neprihvatljivo mu je bilo sme njivanje stručnih ljudi sa raznih dužnosti samo zato što su živeli i radili u komunističkom po retku. On je stigao da primeti da "više od 30 odsto dece dobije svoju prvu knjigu tek sa se­ dam godina", i da "70 odsto dece iz Beograda nikada nije bilo u bioskopu". Isto.

[150] ZoranĐinđić, Jedna srpska vizija…, str. 72.

[151] Zoran Đinđić. Srbija ni na Istoku ni na Zapadu..., str. 56.

[152] Isto, str. 57.

[153] Isto, str. 12-13.

[154] Zoran Đinđić, Jedna srpska vizija... , str. 143.

[155] Z. Đinđić, Pobednička strategija za Srbiju. Permanentna mobilizacija kreativaca, "Borba", Beograd, 1997, 9. avgust.

[156] "Pretendent ili naslednik, ambiciozan ne samo za mesto predsednika Demokrat­ske stranke, nego mnogo ambicioznije za viša mesta u ovom našem društvu i državi." Drago­ljub Mićunović, "Ostavka. Govor prilikom političkog povlačenja sa predseničke funkcije na Skupštini Demokratske stranke, 29. januar 1994", u: Moja politika..., str. 157.

[157] "Ljuba Tadić, koji je veoma emocionalan čovek i divna duša, ali je impulsivan i teško prihvata realnost, jasno je rekao na našoj skupštini: 'Kakav Milošević! Kakav Šešelj! Kakav Vuk! Najveća opasnost za Srbiju je Zoran Đinđić. Ja vidim kako on dolazi, postaje predsednik i zavodi diktaturu. Tek će tada nastati mrak!'" Zoran Đinđić, "Jedna beogradska priča... "

[158] ‘’Ja sam, kao idejsni tvorac i arhitekta Saveza za promene’’; ‘’Defininsao sam tada strategiju’’ ; ‘’i onda sam došao na spasonosnu ideju’’ ;’’ Postavio sam tada nekoliko ključnih tačaka...’’

[159] Zoran Đinđić, Jedna srpska vizija..., str. 71.

[160] Zoran Đinđić, Pobednička strategija za Srbiju. Permanentna mobilizacija kreativaca. Borba, Beograd, 9. Avust 1997.

[161] Isto.

[162] Zoran Đinđić, Jedna srpska vizija..., str. 82.

[163] Isto.

[164] Zoran Đinđić, Jedna srpska vizija..., str. 49.

[165] Zoran Đinđić, San o Srbiji..., str. 19.

[166] Isto, str. 22-23

[167] Isto, str. 23.

[168] Milan St. Protić, Izneverena revolucija..., str. 264.