Između nauke i politike

Po povratku sa odsluženja vojnog roka, koji je doživeo kao bekstvo iz zatvora, Zoran Đinđić je još četiri godine stalno boravio u Nemačkoj ba­veći se filozofijom. Od polovine osamdesetih godina prošlog veka počeo je češće da dolazi u Beograd i da se u njemu duže zadržava.

Zoran Đinđić je stalno održavao vezu sa profesorima marksistima ko­ji su, posle desetogodišnje borbe, odlukom Skupštine Srbije od 28. januara 1978. godine, konačno bili uklonjeni sa Filozofskog fakulteta. Ostali su, međutim, u većini, "u jednoj iznuđeno formiranoj naučnoj instituciji, Centru za filozofiju i društvenu teoriju, kasnije preraslom u Institut za filozofiju i društvenu teoriju".[88] Zajedno sa književnikom Dobricom Ćosićem predsta­vljali su najuticajniju opozicionu grupu u Beogradu. Bili su povezani sa in­telektualcima iz drugih jugoslovenskih republika, a imali su i razvijene me­đunarodne veze: "slučaj beogradskih profesora" bio je internacionalzovan. Iako su ostajali na nivou kritike i nisu radili na organizovanju šireg opozici­onog pokreta, vlast je u njima videla svog glavnog političkog konkurenta.[89]

Grupu su objedinjavala dva činioca: politički ciljevi (protiv Tita i protiv monopartijskog sistema) i progon zbog verbalnog delikta. Kada su ovi činioci nestali, pokazalo se da je i politička, pa i teorijska homogenost grupe bila manja od one koja se pretpostavljala. Ne objašnjavajući svoj od­nos prema marksizmu, oni su učinili nejasnim stari/novi identitet. Osim to­ga, pripadnici ove iste grupe našli su se na čelu više političkih partija koje su devedesetih godina prošloga veka premrežile političku scenu Srbije, a koje su ostvarile konsenzus oko nacionalne politike.[90] Iz ove grupe proizišli su i nosioci dveju najznačajnih državnih funkcija posle petooktobarskih promena: dr Vojislav Koštunica, predsednik SR Jugoslavije i dr Zoran Đinđić, predsednik Vlade Republike Srbije[91].

Van svake je sumnje da je Zoran Đinđić delio političke ciljeve ove grupe. Ali, on je znao biti i radikalniji i liberalniji u odnosu na nju. U stvari, postojalo je više razlika koje su stvorile izvesnu napetost koja će ostati do kraja. Nije, naravno, zanemarljiva ni generacijska razlika: Zoran Đinđić ni­kada nije pripadao Komunističkoj partiji pa nije ni mogao biti disident. Glavne su, ipak, teorijske razlike.

Posle prvih saznanja do kojih je došao studirajući u Nemačkoj, Zoran Đinđić je zamerao svojim profesorima što su njegovu generaciju držali u "duhovnom marksističkom getu".[92] Zapravo, "jedan emocionalni sklop u kome je nekoliko generacija studenata filozofije i sociologije socijalizovano, politički socijalzovano", a to je "odnos jedne marksističke orijentacije prema tradiciji liberalizma, prema tradiciji evropskog liberalizma".[93]

Posle doktorata o Marxovoj teoriji, Đinđić je praksis-marksizam vi­deo kao socijalnu utopiju u čijem je središtu čovek. On je odbijao kritiku praksis-marksista sa sholastičkih pozicija, po kojoj praksis-marksisti, parti­cipirajući u poretku koji kritikuju, objektivno doprinose njegovom održava­nju. Po njemu je bitno da praksis-marksisti, tražeći kriterije kritike u povrat­ku Marxovoj teoriji, nisu mogli iskristalisati alternativu: "Drugim rečima, ovaj neomarksizam, doduše, nastaje kao kritika staljinizma, ali kao kritika unutar zahteva za vraćanjem izvornoj teoriji. Praksis-marksizam na taj na­čin zadržava tradicionalni front prema "građanskom društvu", otvarajući još i front prema sovjetskoj verziji marksizma / socijalizma."[94] Đinđić je išao drugim putem: okrenuo se pitanju kako Marx uopšte utemeljuje svoju teori­ju.

Od svog povratka u domaću stručnu javnost, Zoran Đinđić je problematizovao pitanje liberalizma. On je ukazivao na nužnost razlikovanja teo­rija i ideologija liberalizma s jedne strane, i institucija i političkih pokreta s druge strane. Kao i na razlikovanje samokritike građanske civilizacije i ra­dikalne kritike te civilizacije, koja može dolaziti sa pozicija drugih civiliza­cija ili sa stanovišta vlastite evropske prošlosti (na primer, prirodnog prava). Ali, što se tiče liberalizma u Jugoslaviji, "nije se tu radilo o nekom običnom zaboravu, nego o organizovanom blokiranju čitavog kompleksa mogućnosti koje su, prividno ili stvarno, morale biti isprobane u novijoj istoriji našeg društva".[95] Otkrivanje liberalizma razumevalo se kao kritika postojećeg so­cijalizma i odbacivano je sa ideološkom nepomirljivošću.[96] Među marksisti­ma, bez obzira na njihove međusobne razlike, postojalo je jedinstvo u odba­civanju liberalizma kao ideologije "građanskog društva". Marksistička kriti­ka liberalizma kulminirala je u tri teme: sloboda i individualizam, privatna svojina i pravna država. Đinđić će tek imati da otkriva korene antiliberalnih ideologija u Srbiji koje su se manifestovale u: kolektivnoj slobodi naroda od drugog, socijalnoj jednakosti kroz jednakost malog poseda, narodnoj državi koja se temelji na samoupravi naroda i narodnoj partiji kao vezivnom tkivu države.

U odnosu na najuticajniju opozicionu grupu,[97] Đinđić je isticao još jednu svoju osobenost: "nikada nisam bio nacionalista".[98] U mladosti on se, čak, deklarisao kao nacionalno neopredeljen.[99]

Đinđić je imao razvoj tipičan za srpskog intelektualca sa atipičnim rezultatom. Školovao se na nemačkoj filozofiji, ali je svoje intelektualno formiranje završio u nemačkoj intelektualnoj zajednici. On se svesno profilisao kao zapadnjak. Verovao je u snagu ideja, ali im je prilazio racionalno a ne eshatološki: "Ja sam oduvek bio takav intelektualac koji se pita o posledicama ideja. Nikada nisam bio zadovoljan time što sam razumeo ideje, uvek sam pitao šta one donose. Kako se to ostvaruje? Takvi su zapadni inte­lektualci u Engleskoj, u Americi. Ali, slovenski intelektualci su više skloni religioznoj intelektualnosti, da kažu: motivi su lepi, a što se stvarnosti tiče time treba da se pozabave drugi."[100] Zrelost i pojedinca i naroda podrazumevala je, po Đinđiću, deemocionalizaciju politike kao preduslova da ideo­logije budu njome zamenjene: odrastanje, kako je znao da kaže.

Sa svim pomenutim karakteristikama, koje su jedni smatrali njego­vim nedostacima a drugi njegovim prednostima, Zoran Đinđić je stvarao napetosti i među političkim istomišljenicima i među ličnim prijateljima. U haotičnoj opoziciji devedesetih godina - pogotovo. A za režim, prema či­jem je glavnom predstavniku sebe video kao "ontološku suprotnost", Zoran Đinđić će tek postati i fizički nepodnošljiv.

Da bi mogao češće da dolazi i duže ostaje u Beogradu, Zoran Đinđić se, 1. juna 1986. godine zaposlio u Centru za filozofiju i društvenu teoriju. Još uvek je kružio između Frankfurta, Beča i Beograda, i kolebao se između nauke i politike. "Na naučnom području 'ličnost' ima samo onaj koji svojoj stvari služi čisto"[101] - pisao je Max Weber. A Đinđić je znao: "Uz politiku naprosto ide i to da čovek uprlja ruke."[102] Ali, znao je i to da je politika u Srbiji pionirski posao. Odluka, dakle, nije bila jednostavna.

Javio se na konkurs koji je Savet Filozofskog fakulteta u Novom Sadu raspisao, 18. oktobra 1988. godine, za izbor jednog nastavnika za pred­met Savremena filozofija. Na osnovu Izveštaja Komisije,[103] koju je na sed­nici od 5. januara 1989. godine, imenovalo Veće Filozofskog fakulteta, Zo­ran Đinđić je, u maju 1989, izabran za vanrednog profesora Filozofskog fa­kulteta u Novom Sadu.[104] Nastavu, međutim, nije nikada držao. Negativna reakcija na ovaj Đinđićev izbor došla je tek kada se našao na mestu premi­jera. Tvrdilo se da "nikada nije bio profesor filozofije u Novom Sadu, a on sam je najviše voleo da se upravo tako predstavlja".[105] Usput se, međutim, dovodi u pitanje način na koji je Đinđić stekao doktorat u Nemačkoj i kvalitet doktorata. Ako je sve ovo prećutano u vreme Đinđićevog izbora za vanrednog profesora, da se, kako kaže autor, ne bi oslabio antimiloševićevski blok u kome je Đinđić bio jedan od lidera, kazivanje post festum slabilo je premijera. Ali, od toga je mnogo važnije što proteklo vreme nije iskorišćeno da se provere činjenice: ne samo kako je ocenjen njegov doktorat, nego i da li se ikad predstavljao kao profesor.

U drugoj polovini osamdesetih godina Srbiju su već bila zahvatila ve­lika politička previranja. Za razliku od Dobrice Ćosića, Zoranu Đinđiću se činilo da čuvena Osma sednica CK SK Srbije, na kojoj je došlo do unutar-partijskog puča, ne nagoveštava ništa dobro.[106] U antibirokratskoj revoluci­ji, on je video ruralnu kontrarevoluciju.[107] Okupljanja naroda zbog položaja Srba na Kosovu i plebiscitarna podrška koju je na tim skupovima dobijalo srpsko rukovodstvo, privukli su njegovu pažnju. On je neposredno analizi­rao odnos ciljeva i sredstava tih okupljanja.

Ciljevi mu se čine neupitni, ako znače "normalizovanje nemogućeg stanja na Kosovu".[108] Ali, on uočava da, "paraplebiscitarni oblik podrške daje političkom rukovodstvu neograničene kompetencije pri realizovanju postavljenog cilja", i postavlja pitanje: da li rukovodstvo koje dobija plebi­scitarnu podršku da reši jedan konkretan problem "u dovoljnoj meri definiše kontekst, i time smanjuje mogućnost zloupotrebe delegirane moći?" Na ovo pitanje Đinđić daje negativan odgovor, i ukazuje na nužnost promene celo kupnog političkog sistema. Jer, politički sistem koji ne omogućava da ma­njine (etničke, verske, političke) izraze svoja stanovišta, i ne poseduje me­hanizme njihove zaštite, nije u stanju ni da kontroliše moć koja se manifestuje u neizbežnim konfliktima. Svaka koncentracija moći, makar bila motivisana zaštitom neke konkretne manjine, nosi opasnost za sve društvene manjine.

Đinđić govori o tome da plebiscitarno širenje demokratije ima dija­lektičku strukturu: "Totalna spontanost i totalna kontrola odvojeni su tan­kom crtom. Njeno podebljavanje i stabilizovanje identično je sa stabilizovanjem demokratskih formi života. Hoće li se, i kojim intenzitetom, to kod nas desiti, osnovno je pitanje koje su otvorila tzv. okupljanja naroda."[109]

Đinđić je na početku identifikovao problem. Vreme mu je dalo za pravo: izostala je promena političkog sistema i na plebiscitarnoj podršci učvrstila se neograničena moć novog vođe. Možda je u tadašnjoj srpskoj publicistici bilo još razmišljanja u istom pravcu, ali njihove pismene trago­ve tek treba identifikovati i istražiti, da bi se razumelo zašto su ostali bez odjeka.

Pre nego što će analizirati uzroke i moguće posledice masovnih oku­pljanja i plebiscitarne podrške, koji su samo predstavljali najnovije manife­stacije dominantnog shvatanja demokratije u Srbiji modernog doba kao na­rodne nasuprot liberalnoj demokratiji, Đinđić je podvrgao analizi stanje jugoslovenske države i prognozirao njen razvoj u neposrednoj budućnosti. Učinio je to u seriji eseja koje je objavio u "Književnim novinama", 1986. godine. Ovi eseji sabrani su i objavljeni u danas najpoznatijoj knjizi Zorana Đinđića[110], za koju neki smatraju da je jedinstvena u srpskoj publicistici[111]. Ova knjiga ocenjena je "kao do danas najznačajnije delo u oblasti političke i ustavne teorije", kao knjiga "u kojoj je prvi put u Jugoslaviji na terijski rele­vantan način afirmisana liberalna misao o pojedincu, društvu i politici" [112]. Nakon svega, čini se logičnim pitanje: da li su ti eseji uopšte pročitani? Ali, to je isto što i pitati se: zašto racionalno mišljenje ne utiče uvek na tok istorije?

Važan podsticaj za ovu analizu dali su Zoranu Đinđiću slovenački in­telektualci okupljeni oko "Nove revije". Za razliku od optužbe, koja tada ni­je dominirala samo u Srbiji, da su, otvarajući slovenačko pitanje, ukinuli jugoslovenski diskurs kao opšti diskurs, Zoran Đinđić je smatrao da su oni na "civilizovan način" samo "praktično pokazali" da taj diskurs ne postoji.[113]

Kao stanje, kao jasno ograničena teritorija i ime, Jugoslavija postoji. Ali, kao "unutrašnja dimenzija", "identitet", Jugoslavija je "jedno lebdeće stanje".[114] Metaforično, Jugoslavija je "kao sveća koja gori sa oba kraja".[115]

Ni 1918, ni 1941-1945. godine jugoslovenska država nije bila rezul­tat više političkih zajednica, i jugoslovenski narodi tek treba da pokažu da li su političke zajednice ne samo u državnoj celini, nego svaki za sebe. Jugo­slavija je zemlja višestrukih i velikih razlika: "Jugoslavija nije samo zakasnela nacija koju bi po brzom postupku trebao 'priključiti' Zapadnoj Evropi. Njena situacija podseća na voz koji, doduše, veoma kasni, ali uz to ima je­dan veći problem: različiti vagoni razbacani su po različitim kolosecima, za koje se ne može bez daljneg tvrditi da vode istom čvorištu."[116]

Jugoslavija se iznutra različito razumevala. Ceo XX vek protekao je u borbama oko karaktera jugoslovenske države: unitarna ili složena država. Razlike nisu proizvod radikalnog socijalizma: on ih je samo konzervirao. Politički sistem koji je iz njega proizašao nije raspolagao sredstvima samoregulisanja. Zajedništvo je bilo ideološko. Partija je ukinula sva tri elementa novovekovne državnosti: suverenitet naroda, subjektivna prava i parlamen­tarnu kontrolu moći. Stvarni konflikti nikada nisu rešavani na ustavnopravnom polju već na ideloškom, odnosno partijskom: "Jugoslovenski ustav je od samog početka predstavljao nastavljanje partijskog programa drugim sredstvima."[117] Česte promene ustava bile su "poželjne i nužne" pod uslovom da se njima "ništa ne promeni".[118] To jest, da država ostane partijska.

U eseju Srbija, šta je to? (1989) Đinđić uočava tendenciju koja će odrediti poslednju deceniju XX veka, i sudbinu jugoslovenske države. Ukidanje Ustava iz 1974. godine, odnosno donošenje novog Ustava Srbije, nije dovelo do suštinskih promena već do redistribucije nepromenjene moći. Trijumfovao je teritorijalni princip: "Od samog početka je 'jedinstvo' bilo važnije od slobode. I to jedinstvo u predmodernom smislu, kao jedinstvo te­ritorije, čiji 'narod' će biti homogenizovan jedinstvenom državnom vlašću. Na taj način su Srbiji 'vraćeni' Kosovo i Vojvodina. Nije važno što sa auten­tičnim predstavnicima kosovskog stanovništva nije postignut ni najlabaviji kompromis (niti su takvi predstavnici uopšte priznati kao mogući sagovornici)."[119]

Kosovska kriza je instrumentalizovana, da bi se sprečila promena po­litičkog sistema. U sferi politike ostao je princip političkog monizma, u ekonomiji - princip državne svojine, u ideologiji - ortodoksija. Vladajući poredak u Srbiji Đinđić će okarakterisati kao nacionalni socijalizam.


[88] Dragoljub Mićunović, Moja politika, Beograd, 2005, str.19.

[89] Jedan od vodećih političkih ljudi u Srbiji toga vremena u svojim dnevničkim beleškama piše: ‘’Danas je u Skupstini SR Srbije doneta odluka o udaljavanju 8 nastavnika Filozofskog fakulteta i time je to pitanje skinuto sa dnevnog reda. Oni su, međutim, uspeli da u velikoj meri zainteresuju mnoge pojedince i institucije u inostranstvu i da organizuju, čak, akciju za zaštitu intelektualnih sloboda i slobodne nauke u Jugoslaviji. To će, svakako, da traje i oko toga ćemo imati još dosta problema i teškoća... To sve spada u deo psihološkog specijalnog rata protiv naše zemlje, sve više rastuće, smišljene i dobro organizovane akcije pritisaka na nas.’’ Dragoslav Draža Marković , Život i politika 1967-1978, 2, Beograd, 1987, 28. januar 1978, str. 90.

[90] Dragoljub Mićunović, Moja politika... , str. 20.

[91] Dugogodišnji upravnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, dr Božidar Jakšić, izneo je, u jednoj televizijskoj emisiji stanovište da, s obzirom na potrebnu političku širinu posle promena u Srbiji, ovu činjenicu ne smatra prirodnom.

[92] Zoran Đinđić, "Jedna beogradska priča... "

[93] Zoran Đinđić u: Liberalizam i socijalizam (Liberalne i socijalističke ideje na tlu Jugoslavije). Urednik Dragoljub Mićunović. Beograd, 1984, str. 44.

[94] Zoran Đinđić, "Praksis-marksizam u njegovoj epohi", Theoria, br. 1-2, Beograd, 1988, str. 64.

[95] Zoran Đinđić, "Marksizam i liberalizam - predlog za polemiku", Theoria, br. 1-2,

Beograd, 1986, str. 234.

[96] Svaki pokušaj reformi koji se javljao unutar vladajuće partije, kvalifikovan je kao liberalizam, odnosno kao razbijanje ideološkog jedinstva. Vid. Dragan Marković, Savo Kr-žavac, Liberalizam od Đilasa do danas, 1-2, Beograd, 1972.

[97] Đinđić ima u vidu Dobricu Ćosića, koga je poznavao od 1972. godine, i koji je "već tada važio za srpsku majku, pri čemu je imao taj korektiv da je bio partizan". Zoran Đinđić, "Jedna beogradska priča... "

Oslanjajući se na svoja sećanja Dobrica Ćosić u svojim dnevničkim beleškama, 12. marta 2003. godine piše: "I on (Zoran Đinđić - L.P.) je bio čovek moje bašte i mog sveta. Mladić koji je išao za mnom, koji me je sledio od studentske pobune 1968. godine (Zoran

Đinđić je tada imao 16 godina - L.P.) i dugo, do devedesete. I kada me je izneverio." Dobri-ca Ćosić, Kosovo, Priredila Ana Ćosić - Vukić, Beograd, 2004, str. 210.

[98] Isto.

[99] Srđa Popović, Poslednja instanca, knj. 2, str. 556.

[100] Zoran Đinđić, Jedna srpska vizija..., str. 116.

[101] Maks Veber, Duhovni rad kao poziv..., str. 116.

[102] Zoran Đinđić, Srbija u Evropi..., str. 200.

[103] Izveštaj Komisije potpisali su: dr Miladin Životić, red. prof. Filozofskog fakulteta u Beogradu; dr Staniša Novaković, red. prof. Filozofskog fakulteta u Beogradu; dr Ivo Peić,

[104] Izveštaj je pisan na temelju: 4 knjige; 6 izbora sa predgovorima, i prevodima - sa­mostalnim ili u saradnji sa drugim prevodiocima, 37 studija, članaka i ogleda dr Zorana Đin-đića.

[105] Milanko Petrović, "Njemački đak i jedna njegova velika laž", Crnogorski književ­ni list, br. 12, Podgorica, 2001.

[106] Zoran Đinđić, "Jedna beogradska priča... "

[107] Isto.

[108] Zoran Đinđić,’’Kkoje istine o prirodi našeg političkog sistema otkrivaju protestni skupovi Srba I Crnogoraca’’, Borba, br. 282-283, Beograd, 1988.

[109] Isto.

[110] Vid. Zoran Đinđić, Jugoslavija kao nedovršena država, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1988.

[111] Milovan božinović, ‘’Zoran Đinđić – von der Politik / Zoran Đinđić – od filozifije do politike’’ u: Milovan Božinović, Gabriella Schubert, Ulrich Zwiener + (Hrsg.)..., str. 100,111.

[112] Vid. u ovom Zbirniku: Nenad Dimitrijević,’’ Ustavna demokratija shvaćena kontekstualno.’’

[113] Isto, str. 47.

[114] Isto, str. 45.

[115] Isto, str. 214.

[116] Isto, str. 154.

[117] Isto, str. 108

[118] Isto, str. 149.

[119] Zoran Đinđić, "Srbija, šta je to?" u: Isti, Srbija ni na Istoku ni na Zapadu. Priredio Radovan Čolević. Novi Sad, 1996. str. 27.