Razlozi

Među autorima već obimne literature o Zoranu Đinđiću[1] ima onih koji smatraju da je njega već njegov tragični kraj - ubistvo u punoj snazi i u jedinstvenoj ulozi - učinio miljenikom istorije: "Ubijeni vođi ulaze u nezaborav i legendu i Đinđićevi krvnici obeležili su mu mesto među besmrtnicima[2]." To, međutim, nije izvesno.

Knez Mihailo je ubijen u četrdeset petoj godini života. Svestan gubitka, Ilija Garašanin je rekao da "nema nesreće nad srpskom nesrećom... Izgubivši Mihaila čini mi se sve izgubismo. Bog neka nas okuraži pa da opet pođemo njegovim putevima koji nas jedino vođahu istinskoj budućnosti". Posle progonstva knez Mihailo se u Srbiju iz Evrope vratio sa programom. Mnogo je učinio za Srbiju, "ali ono je tek veliko bilo što mišljaše učiniti i što mu je onako napredno za rukom išlo".[3] Ipak, knez Mihailo nije ušao u kolektivno pamćenje.

Za razliku od državnika, u legendu je ušao jedan ideolog, Svetozar Marković, koji je, posle tamnovanja u požarevačkom zatvoru, preminuo u dvadeset devetoj godini života. Sa pisanim delom koje je dotle stvorio, on je u Srbiji utemeljio ideju o zaostalosti kao prednosti, to jest o neponavljanju puta koji su u svom razvitku prošli zapadnoevropski narodi. U principima koje su proklamovala revolucionarna učenja u tadašnjoj Zapadnoj Evropi, zajedničkoj svojini i samoupravi naroda, Marković je prepoznao one iste, samo usavršenije principe na kojima su se temeljile patrijarhalne zajednice srpskog naroda (zadruga i opština) u kojima se održao pod dugom tuđinskom vladavinom.

Sa ovim odgovorom na izazov modernizacije svog seljačkog, zaostalog i u celini još neoslobođenog naroda, Svetozar Marković je privukao pažnju najpoznatijeg srpskog istoričara, Slobodana Jovanovića. Ali je na njegovu kritičku knjigu brzo usledila replika Jovana Skerlića, čija će biografija o Svetozaru Markoviću ostati definitivna.[4]Dihotomnost izražena u ovim dvema knjigama središna je konstanta srpske intelektualne i političke elite kroz čitavu njenu istoriju.

Borba za interpretaciju pojave Zorana Đinđića u srpskoj politici u jednom prelomnom istorijskom razdoblju, kada je ponovo izoštrena srpska istorijska kontroverza, još uvek traje. To pogotovo važi za rasvetljavanje njegovog ubistva na mestu prvog postkomunističkog premijera u Srbiji, koje "govori mnogo (i) o srpskoj javnosti i o čitavom srpskom društvu."[5] A bez spremnosti srpskog društva, pre svega njegove intelektualne elite, da postavi pitanje - zašto je posle Đinđića tamo gde je bilo i pre njega [6] - srpsko društvo neće moći da razveže čvor u koji se tim ubistvom uvezalo, isbrisavši granicu između politike i zločina. To jest: da li je Srbija posle Zorana Đinđića ona Srbija za čiji je opstanak, kao uslov, označeno i izvršeno nje­govo ubistvo? Za koju su Srbiju politička misao i koncepcija postkomunističkog razvoja Srbije ubijenog premijera predstavljali izdaju? Zašto je on ubijen?

Odgovori na ova pitanja zahtevaju, dakako, analizu pisanog dela Zorana Đinđića, ali i rekonstrukciju njegovog života i političkog rada, kao i studiju njegove ličnosti, o kojoj je izrečeno toliko mnogo protivrečnih sudo­va i napravljeno ne manje konstrukata ispunjenih resantimanom. Uopšte, iz­raženo je mnogo veće interesovanje za ličnost i karakter Zorana Đinđića, nego za njegovu misao i njen učinak. Proučavanje pojave Zorana Đinđića i njegove sudbine, međutim, predstavljaju specifičnu sondu u srpsko društvo, u njegovo istorijsko nasleđe i u njegovu neposrednu prošlost.

Uz Jovana Ristića, Stojana Novakovića, Milana Piroćanca, Milovana Milovanovića i, ako se sme reći, Marka Nikezića, Zoran Đinđić spada u najtemeljnije obrazovane političke ljude u modernoj istoriji Srbije: svaki od njih ima za to potvrdu u svom delu izvan politike. U isto vreme, Zoran Đinđić je moderan intelektualac sa vodećom ulogom u postkomunističkom raz­doblju Srbije. Put od filozofa do političara, i od političara do državnika nigde nije uobičajen, a u Srbiji je apsolutno jedinstven. Ako je prvo podrazumevalo rez[7], za drugo[8] je bila potrebna evolucija, sazrevanje, dar koji se ne otkriva na prvi pogled.

A kada je jednom već ušao u politiku, šta je za Zorana Đinđića znači­la politika? Po Maxu Weberu postoje dva načina bavljenja politikom: živeti "za" politiku, ili "od" politike. "Onaj", kaže Weber, "koji živi 'za' politiku, od nje stvara, u najboljem smislu izraza, 'cilj svoga života', bilo zato jer nalazi mogućnost uživanja u punom posedovanju vlasti, ili pak stoga jer mu ta delatnost omogućuje da nađe unutrašnju ravnotežu i izrazi svoju ličnu vrednost stavljajući se u službu 'stvari' koja daje smisao njegovom životu... Onaj ko u politici vidi stalan izvor prihoda živi 'od' politike, a 'za' nju živi onaj s kojim to nije slučaj."[9]

Zoran Đinđić je bio filozof, celog života je težio ekonomskoj nezavi­snosti, svoj politički angažman platio je životom. Da li su to dovoljni doka­zi da je živeo "za" politiku zato što je u njoj nalazio unutrašnju ravnotežu i dublji smisao života?

Autore priloga u ovom Zborniku nije obavezivala koncepcija koja ima zadati cilj: političku ili intelektualnu biografiju Zorana Đinđića, ili isto-riju razdoblja koje je on, kao opozicioni lider i prvi premijer posle diktature i ratova, obeležio. Ali je sama ideja Zbornika bila predmet širokih konsulta­cija. Ovo utoliko pre što nisu mogla biti ostvarena čak ni neka nastojanja da izvesne stručne edicije budu objavljene u znak sećanja na Zorana Đinđića. Razlog je ležao u razumevanju specifičnosti političkog trenutka i oklevanju otvorenog zauzimanja stava prema onome što se dogodilo. U isto vreme, u svetu se o Zoranu Đinđiću pisalo mnogo.

U Konstanzu, nemačkom gradu na čijem je Univerzitetu Đinđić dok­torirao, na godišnjicu njegovog ubistva održan je poseban skup.[10] U auli Univerziteta Friederich Schiller u Jeni, 16. aprila 2004. godine, Zoranu Đinđiću je posthumno dodeljena nagrada za Međunarodno razumevanje i ljud­ska prava 2004. g. koju je preuzela njegova udovica, Ružica Đinđić. Sledeće godine, 2005, objavljen je dvojezični zbornik koji sadrži govore održane tom prilikom[11].

Na istom Univerzitetu, 24. septembra 1823. godine, "u doktora filo­zofije promovisan je veliki prosvetitelj i reformator srpskog pisma, Vuk

Stefanović Karadžić"[12]. Posle 180 godina, srpski premijer Zoran Đinđić posthumno je dobio priznanje za "svoje istorijske zasluge u pokretu za gra­đanska prava i za demokratizaciju Srbije, za svoj istaknuti doprinos savla­davanju posledica diktature i čuvanje ljudskih prava kao i za gradnju novih mostova između evropskih naroda".[13]

U isto vreme, u prilog stanovištu o preuranjenosti Zbornika o Zoranu Đinđiću u Srbiji, navođena su dva razloga: odsustvo distance i opasnost od stvaranja novog mita. Nema sumnje, rad na Zborniku je potvrdio važnost distance. Događaji su još u previranju i daleko su od kristalizacije. Većina učesnika je živa i još aktivna u političkom životu. Mnogi od njih ne bi želeli da budu citirani, jer nisu sigurni kako bi ono što su rekli ili učinili moglo iz­gledati u svetlu Đinđićevog tragičnog kraja. Vreme, zaista, nije ispralo zbi­vanja od onoga što je u njima bilo efemerno i indukovano, i još nije stiglo da na svom gustom rešetu ostavi samo njihovu suštinu. Ali, ono nikad ni ne prestaje to da čini. Sećanja su nepouzdana i nesvesno prerađena naknadnim iskustvom. Istraživanja savremenika nešto su drugo: ona neponovljivo reflektuju duh vremena. Razume se, ona ne mogu biti definitivna, jer dalja is­traživanja otkrivaju nove činjenice, a i istorijska perspektiva se menja. Dis­tanca je, međutim, često bila izgovor za zaborav koji i počinje sa ravnoduš­nošću prema stvarnosti koja će tek postati prošlost. Istorija nije depo u koji se odlažu pojave i događaji, da bi ih jednom, ispražnjene od ljudskog sadr­žaja, potomci stavili pred poslednju instancu. Savremenici su odgovorni za svoje vreme. Svejedno da li su u njemu aktivni ili pasivni: svaki čovek ima samo jedan život.

U narodu čiju istorijsku svest određuju mitovi o slavi i veličini srednjovekovne države i o porazu na Kosovu 1389, strah od još jednog mita iz­nenađujuće je racionalan. Ali, u slučaju Zorana Đinđića u pitanju je bojazan od stvaranja pozitivnog mita (filozof, moderan intelektualac, reformator, za­padnjak). U isto vreme, dugo je stvaran negativan mit (izdajnik, mafijaš, kriminalac), odnosno, potpisnik Deklaracije o Srbima kao najvećim žrtva­ma u Jugoslaviji u XX veku, sagovornik Radovana Karadžića na Palama 1994. godine, Slobodana Miloševića u vreme građanskih protesta 1996­/1997, Milorada Ulemeka Legije u vreme petooktobarskih promena 2000. godine, promotor političke uloge Crkve u sekularnoj državi. U podeljenom srpskom društvu, svaka od ovih argumentacija podjednako se koristi za stvaranje mita i o heroju i o antiheroju.

"U trajnosti mitova i u inerciji konzervativizma", kako kaže Leszek Kolakowski, "uvek postoji izvestan razlog koji treba otkriti."[14] Jedini put koji vodi otkrivanju tog korena sadržan je u istorijskom saznanju realne prošlosti bez koje nije moguć ni racionalan odnos prema njoj. To važi i za koren kako pozitivnog tako i negativnog mita i o Zoranu Đinđiću.

U konsultacijama o ovom Zborniku jedan od kolega Zorana Đinđića, koji je sa njim radio i veruje da ga je poznavao, rekao je da bi sam Đinđić na ideju o Zborniku reagovao pitanjem: "Šta će vam to?" Zoran Đinđić je živeo brzo, skraćivao je vreme predviđeno za studije, rok za izradu doktora­ta, hteo da ubrza istoriju: "Ono što sada spavam kradem od života."[15] Naj­zad, bio je filozof i političar čije je razumevanje istorije i posvećenost u srp­skom istorijskom nasleđu bez presedana[16]. Nekome ko je Zorana Đinđića otkrivao samo kroz njegovo pisano delo bliža je pretpostavka da bi on na bavljenje njime post mortem reagovao poput jednog drugog filozofa: "Ne, ja ne mislim da se sve završava sa smrću. U potpunosti podržavam Levinasa u tvrdnji da je svaka smrt zapravo jedno ubojstvo... (treba) naučiti prepu­stiti mjesto onima koji se rađaju, naučiti predvidjeti i prihvatiti što će oni napraviti s mojom smrću..."[17] Da nije bilo smrti - ubistva Zorana Đinđića, ni mi sigurno ne bismo žurili da pročitamo njegovo pisano delo.


[1] Vid. u ovom Zborniku: Dobrilo Aranitović, "Bibliografija Zorana Đinđića 5. Lite­ratura o Zoranu Đinđiću".

[2] Milan St. Protić, Izneverena revolucija. 5. oktobar 2000, Beograd, 2005, str. 262.

[3] Ilija Garašanin - Kosti Magazinoviću, 21. jun 1868. Arhiv Srbije, Fond Ilije Gara-šanina, br. 1688. Vid. Dragoslav Stranjaković, Ilija Garašanin, Kragujevac, 2005, str. 451.

[4] Vid. Latinka Perović, "Literatura o Svetozaru Markoviću" u: Ista, Srpski socijalisti19. veka, knj. 2, Beograd, 1985, str. 19-169.

[5] Vid. u ovom Zborniku: Vladimir Gligorov, "Ratnici i trgovci, pragmatizam i legalizam".

[6] Isto.

[7] Vid. Vesna Pešić, "Aktuelnost filozofije Zorana Đinđića", Filozofija i društvo, br. XXII-XXIII, Beograd, 2003; u ovom Zborniku: Dunja Melčić, "Filozofska radoznalost Zorana Đinđića".

[8] Vid. u ovom Zborniku: Vladimir Goati, "Od političara do državnika. Đinđićevo shvatanje partije"

[9] Maks Veber, Duhovni rad kao poziv. Preveo s nemačkog Dušan Janić. Predgovor Remon Aron, Sremski Karlovci - Novi Sad, 1998, str. 114.

[10] Vid. Ernst Keler (Kohler), "Nedovršen zadatak. Zoran Đinđić u srpskoj politici",Ekonomist, Beograd, 29. mart 2004; Dunja Melčić, "Filozofsko nasleđe mladog Zorana Đinđića. Pitanja o modernoj Srbiji", isto, 17. maj 2004.

[11] Milovan Božinović, Gabriella Schubert, Ulrich Zwiener + (Hrsg.), Zoran Đinđić -Fur Ein Demokratisches Serbien in Europa, Zoran Đinđić - za demokratsku Srbiju u Evropi,Collegium Europaeum Jenense an Der Friedrich-Schiller-Universitat Jena, Glaux Verlag, Jena.

[12] Gabriela Schubert / Gabrijela Šubert, "Neue Briicken nach Serbien" / "Novi mo­stovi prema Srbiji", Isto, str. 86, 91.

[13] Ulrich-Zwiener-Stiftung fur Internationale Verstandigung und Menschenrechte Colegium Europaeum Jenense URKUNDE Herr Ministerprasident Dr Zoran Đinđić / Fonda­cija Ulriha Cvinera za međunarodno razumevanje i ljudska prava Colegium Europaeum Je-nense - POVELJA Gospodinu Dr Zoranu Đinđiću, Predsedniku vlade Republike Srbije, Isto,

str. 19, 21.

[14] Lešek Kolakovski, Pristutnost mita, Beograd, 1989, str. 20

[15] Zoran Đinđić, Jedna srpska vizija.Priredili Emilija Bogdanović i Dobrivoje Vulović, Predgovor Vesna Pešić, Beograd, 2004, str. 152.

[16] Vidi u ovom Zborniku: Olga Manojlović Pintar, Filozof, istorija i društvo u krizi...

[17] Cit. Prema:Andrea Zlatar,'' In memoriam. Protiv zaborava. Paul Ricoeur, 27.2.1913. Valence – 20.5.2005. Chatenay-Malabry (Pariz''), Gordogan, Zagreb, zima 2005,str.243.