Politički kontekst

Ubistvo premijera Zorana Đinđića nije prvo ubistvo jedne političke ličnosti u istoriji Srbije modernog doba kome je prethodila atmosfera navikavanja javnosti na mogućnost ubistva. Tako, da kad se najzad dogodi, ono se prima kao normalnost. Najzad popušta grozničava napetost koja je dugo trajala, i za trenutak nastaje ravnodušnost potrebna da se prevlada kritički trenutak nasilne smene vlasti. Ubistvo monarha ili značajne političke lično­sti pretvara se potom u nacionalnu žalost u kojoj, kao u slučaju ubistva kne­za Mihaila i premijera Zorana Đinđića, dolazi i do istinske griže savesti: zar je takve ljude trebalo pobiti?

A o zaveri protiv kneza Mihaila "govorilo se, i to uveliko". Čak, me­đu ministrima: "oni su samo dodavali, da za kneza nema nikakve opasnosti; oni su ušli u trag svemu, i znaće da urade šta treba" - ironizirao je Slobodan Jovanović. Sam knez Mihailo primao je upozorenja, ali im nije pridavao značaj: "On nije verovao da ima tako rđavog Srbina koji bi radio protiv nje­govog života onda kada on sprema narodno oslobođenje. Ministru unutraš­njih dela izrečeno je zabranjivao da ga prati tajnim policajcima; nije hteo da iko misli da se on uplašio."[198]

Knez Mihailo se iz Evrope u Srbiju vratio sa programom: rat sa Tur­cima, uvođenje zakonitosti i podizanje materijalnog blagostanja. Ali, da bi u siromašnoj, zaostaloj i primitivnoj zemlji prokrčio put ka napretku, bio je obziran prema patrijarhalnim vrednostima i njihovim nosiocima. Suviše komplikovano, da knez Miloš ne bi svom sinu predvideo rđav kraj: "po nje­govom mišljenju, ko hoće da se brani od hajduka, mora biti i sam hajduk, -a Mihailo nije bio hajduk nimalo... U jednoj zemlji divljih političkih mržnji i krvavih političkih zločina, on je hteo da se ponaša kao džentlmen: on nije 'uničtožavao' protivnike kao njegov otac; on im je opraštao, prezirao ih, pr­kosio im svojim nečuvanjem - i na kraju krajeva bio od njih napadnut i premlaćen".[199] Kako onda promeniti matricu političkog nasilja?

Decenije između dva uspela atentata, na kneza Mihaila 1868. i na kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, ispunjene su nekolikim poku­šajima atentata na maloletnog kneza, potom kralja i ex-kralja Milana Obrenovića: Terazijska bomba (maj 1871), Smederevski nameštaj (jesen iste go­dine), pucanj iz revolvera Ilke Marković (oktobar 1882), Ivandanjski atentat (1899).

Svi pokušaji atentata na kralja Milana, iako je, da bi sačuvao dinasti­ju abdicirao u korist svog maloletnog sina, neodstupno su vodili iskorenjivanju Obrenovića: "Jedna vrsta napada na kralja, podmukla i opasna, vršila se svakodnevno; kralj se, tobože, nije pominjao, ali stanje u zemlji opisiva­no je tako crnim bojama, da se svaki morao pitati, kakav je taj kralj koji je pustio da zemlja dođe u takvo stanje... Aleksandrovu Srbiju pola su slikali onakvu kakva je, pola su je izmišljavali, dokle najzad od nje nisu načinili Domanovićevu Stradiju..."[200]

Javnost je navikavana i na ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića. Zavera je pripremana dve godine, i krug upućenih se širio i među oficirima imeđu civilima. Poslednji Obrenović je takođe primao upozorenja: ni on nije hteo da ostavi utisak da se uplašio. Njemu bliski saradnici zabeležili su da "nikako nije mogao verovati da se protiv njega kuje zavera".[201]

O atentatima je pisano mnogo. Ali se ne može ustanoviti pravilo na osnovu koga jedna politička ličnost postaje meta, a još manje način kako da izbegne ubistvo, ili kako da je od ubistva zaštite. Često se navodi primer ru­skog imperatora Aleksandra II. Kasneći sa unutrašnjim reformama, Rusija je postala inferiorna u spoljnopolitičkom i u vojnom smislu (poraz u Krimskom ratu 1856). U toj situaciji, Aleksandar II je izveo dalekosežne reforme (ukidanje kreposnog prava - tj. oslobođenje seljaka koga je do 26. februara 1861. godine zemljoposednik mogao prodati zajedno sa zemljom - zemska, sudska, gradska, vojna i druge reforme), koje su upoređivane sa reformama Petra Velikog. Aleksandar II je bio izuzetno dobro štićen. Ali je, posle šest pokušaja atentata, u sedmom - ubijen. Naslednik Cara Oslobodioca, kako je Aleksandar II nazivan zbog svog Manifesta o oslobođenju seljaka (1861), Aleksandar III doneo je Manifest o učvršćenju samodržavlja, i uzeo kurs prema konzervativizmu.

Ima perioda kad atentati na monarhe liče na epidemiju. Ali, oni ni­kad, pa ni u slučaju careubistva u Rusiji, nisu samo fiks-ideja koja se može posmatrati nezavisno od političke tradicije i vladajućeg stanja u društvu.

Malo je političkih ubistava čija tehnička strana nije do detalja rekonstruisana. [202] U isto vreme, gotovo da nema političkog ubistva u kome su po­hvatane glavne niti one guste mreže motiva, interesa i ciljeva u kojoj se za­činje i ostvaruje ideja o političkom ubistvu. To se ogleda i u sudskim proce­sima optuženima za ubistvo. U stvari, nijedna društvena zajednica nije bez ostatka zainteresovana za rasplitanje pomenute mreže zbog svetla koje ono može baciti i na nju i na stanje duha u njoj [203].

Po nekim svojim karakteristikama, ubistvo premijera Zorana Đinđića liči na druga politička ubistva u Srbiji, po drugim - ono se od njih razlikuje. Prvim karakteristikama pripada atmosfera koja je prethodila ubistvu, i koja zahteva višestruka istraživanja. Ona je stvarana dugo i istrajno; prošla je kroz nekolike faze; učesnici su bili različito motivisani, i nikako ujedinjeni oko ubistva kao krajnjeg cilja [204].

Izvesna rezerva pratila je Zorana Đinđića od njegovog prvog koraka u javnom životu, i za nju su davana različita objašnjenja.[205] Bilo je neslaga­nja sa Zoranom Đinđićem i u opoziciji i u samoj Demokratskoj stranci.[206]Ovde je, međutim, reč o planiranoj diskreditaciji Zorana Đinđića koju je vr­šio režim u Srbiji devedesetih godina prošlog veka. Od samog početka, ova je diskreditacija po sadržaju i po formi bila takva da pravo zadovoljenje nije mogla dobiti samo u političkom osujećivanju jednog od lidera opozicije i kreatora alternaive, već u njegovoj fizičkoj likvidaciji. Ali prvi konkretni planovi, što će nova istraživanja možda korigovati, sreću se u vreme velikih građanskih protesta u Srbiji zbog krađe glasova na lokalnim izborima 1996/1997. godine.[207]

Jednom stvoreni, ovi su planovi aktivirani u svim situacijama koje je režim smatrao opasnim po sebe. U toku intervencije NATO pakta 1999. go­dine, režim je započeo sa selektivnim terorom nad političkim protivnicima tretirajući ih kao izdajnike, kao neprijatelje naroda.[208] Direktno ugrožen, Zoran Đinđić se sklonio u Crnu Goru.

Posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, režim je pojačao napade.[209] Ova koncentrisna kampanja,[210] bez ikakve mogućnosti Zorana Đinđi­ća da na nju reaguje, ali i uz muk javnosti, postigla je planirani efekat: Zo­ran Đinđić je profilisan kao izdajnik. Bio je svestan i svog mogućeg portreta i njegove recepcije.[211] Kampanja ga je učinila slobodnim za odstrel, a poziv na odstrel je ubrzo i formalizovan, i to sa najvišeg mesta u državi.

Suočen sa mogućnošću da izgubi vlast, Slobodan Milošević se kao predsednik Republike, 2. oktobra 2000. godine, uoči drugog kruga predsedničkih izbora koji je trebalo da se održe 8. oktobra, obratio građanima Srbi­je sledećim rečima:

"U našoj zemlji je već dugo prisutna grupacija koja, pod imenom opozicione političke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritisaka na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Ta grupacija se na ovim izborima pojavila kao Demokratska opozicija Srbije. Njen stvar­ni šef nije njihov kandidat za predsednika države (Vojislav Koštunica -L.P.). Njen dugogodišnji šef je predsednik Demokratske stranke (Zoran Đinđić - L.P.) i saradnik vojne alijanse koja je ratovala protiv naše zemlje. On svoju saradnju sa tom alijansom nije mogao da sakrije. Uostalom, čita­voj našoj javnosti je poznat njegov apel NATO-u da se Srbija bombarduje onoliko nedelja koliko je potrebno da bi se njen otpor slomio. Na čelu tako organizovane grupacije na ovim izborima nalazi se, dakle, zastupnik vojske i vlada koje su nedavno ratovale protiv Jugoslavije."[212]

Svaki protivnik Slobodana Miloševića bio je manje ili više ugrožen. Ovako direktno, bez rukavica, diskreditovan je samo Zoran Đinđić. Slobo­dan Milošević je nepogrešivo osećao da Zoran Đinđić nije samo jedan od konkurenata u borbi za vlast, već tvorac alternative koja podriva same te­melje njegove vlasti, i dovodi u pitanje interese njenih brojnih korisnika. Grupacija koju je organizovao Zoran Đinđić zastupa "okupatorske namere, planove i interese", to jest: restauraciju privatne svojine čiji bi vlasnici bili stranci; poništavanje nacionalnog identiteta, što je najveći poraz za jednu naciju; zatvaranje mogućnosti za svako stvaralaštvo.[213]

Diskreditacija demokratske opozicije kao izdajničke, kao eksponenta okupatora, vodila je zaključku o nužnosti i opravdanosti njenog bukvalnog obezglavljenja. Slobodan Milošević nije nikad posumnjao da to ima rezo­nancu u narodu koja njemu lično ostavlja slobodne ruke. Zato se 2. oktobra 2000. i mogao obratiti građanima Srbije na pomenuti način, da bi 5. oktobra "zahtevao da bude uhapšen Zoran Đinđić".[214] Istovremeno, "RDB je, primenom mera i radnji, došao do podataka o pripremi ubistva Zorana Đinđića, upotrebom noža, od strane NN lica iz njegovog ličnog obezbeđenja".[215] Po­stojala je i varijanta sa kamionom.[216] Kao ubilačka sredstva kamion i snaj­per su ostali u kombinaciji: prvi je korišćen 21. februara, a drugi iskorišćen 12. marta 2003. godine.

Kao lider opozicije, Zoran Đinđić je izbegao tri pokušaja egzekucije. Da li je posle 5. oktobra 2000. izašao iz zone opasnosti, i da li je prestao da gleda smrti u oči? Efekat diskreditacije kojoj je bio izložen deset godina imao je produženo dejstvo: nije iščezao ni posle njegovog izbora za premi­jera. To su uočavali i stranci. [217] On lično je i posle 5. oktobra 2000. smatrao da "još uvek za neke ljude postoji opasnost za fizičku egzistenciju, jer nije isključeno da se konsolidiju eskadroni smrti i da opet pronađu nekoliko ubica koji će obaviti svoj posao".[218]U isto vreme, verovao je da je "kretanje društva nezaustavljivo".[219] Što se njega samog tiče, govorio je, opasnost ne dolazi od političkih neistomišljenika već od "interesnih grupa organizova­nih oko nafte i cigareta".[220] Čovek tako pronicljivog uma, znao je biti i poli­tički naivan. Ili se takvim samo činio?

*

* *

Na kampanju protiv Zorana Đinđića kao nacionalnog izdajnika, čiji efekti još nisu bili nestali, nadovezala se kampanja sa drugim predznakom ali ne i sa različitim sadržajem. Novi šum laži, kako u ovom Zborniku kaže Velimir Ćurgus Kazimir.

U zemlji koja je uvek bila rezervisana prema promenama, i to ostala i prema onima koje su na kraju XX veka zahvatile svet, izmenjen je samo predznak legitimacijske osnove za tretman Zorana Đinđića kao neprijatelja naroda. Umesto nacionalnog došao je socijalni predznak. Vlast nije predsta­vljala nikakvu zaštitu za Zorana Đinđića. Naprotiv: on je ostao sve što je bio a našao se na čelu izvršne vlasti. Zato nije ništa manje ostao "slobodan za odstrel". Bio je svestan toga: "Reforme su uvek sukobi s mentalitetom, s nasleđem, s interesima, s entropijom i inercijom."[221]

U zemlji, koja je u ratovima potpuno devastirana, i koja je sa promenama za drugim istočnoevropskim zemljama kasnila čitavu deceniju i po, propustivši tako razvojne cikluse koje su ove zemlje koristile posle pada Berlinskog zida, prva manjinska vlada je sumnjičena, a zatim otvoreno na­padana za korupciju i veze sa organizovanim kriminalom. Svoju glavnu snagu ova vlada crpla je iz činjenice da protivnik nije bio u stanju da ponudi alternativu, da se ona našla "na strani istorije, a istorija je evropska integracija".[222]

U isto vreme, status quo je bio interes struktura koje su izrasle na la­ži, pljački, sveopštem nasilju i zločinu. One su zaskočile slabo društvo, i njihov interes je bio da se promenom kapetana broda ne promeni i pravac njegovog kretanja: da se osigura kontinuitet onog projekta koji je rat za stvaranje etničke države pretpostavio ekonomskim i političkim reformama, i sprečio postkomunističku alternativu.

Posle istupanja Demokratske stranke Srbije iz vladajućeg DOS, i nje­nog prelaska u opoziciju, napadi na Zorana Đinđića nisu dolazili samo od saučesnika i pristalica formalno poraženog režima već i od bivših saveznika u borbi protiv tog režima. U akademskim krugovima označen kao sukob re­formista (iako su oni uspostavljanje vladavine zakona smatrali jednim od svojih prioriteta) i legalista (koji su reforme smatrali svojim ciljem) ovaj su­kob je posmatran kao personalan: kao sukob između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. O njima se pisalo u paru. U to vreme, samo retki autori po­put Nenada Dimitrijevića u tom sukobu vide izraz nepostojanja konsenzusa o pravcu kojim Srbija treba da krene posle Slobodana Miloševića. Ovaj konsenzus nije, međutim, izostao zato što su akteri 5. oktobra 2000. propu­stili priliku da ga postignu već zato što su među njima postojale različite in­tencije. U središtu ovih razlika je, dakako, odnos prema neposrednoj prošlo­sti, ali one reflektuju istoriju koja je starija od pojave, kako Slobodana Miloševića, tako i Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice: moderna država srp­skog naroda ili država svih Srba.

Sukob između bivših saveznika stvorio je konfuziju i doveo do još jednog lamentiranja zbog odsustva sloge u srpskom narodu. Njegova je suš­tina, međutim, ostala neprozirna, najviše iz dva razloga. Prvi: "Legalistička pozicija uobličava se ne samo i ne prvenstveno kroz zalaganje za ustavnost i zakonitost, već pre svega kroz javnu identifikaciju oponenata kao politič­kih aktera koji su isključivi krivci za nepravno stanje. U ovoj strategiji iden­tifikacija političkog protivnika uživa konceptualni primat nad zalaganjem za legalizmom. Tek nakon što je protivnik identifikovan, sledi odluka o pro­mociji legalizma kao političke pozicije."[223] Drugi: "Ovu poziciju (legalizam - L.P.) ne identifikuje pozitivan odnos prema pravu u obliku pravnog konti­nuiteta i kritike bezakonja, već pre svega odnos prema ideologiji. Okrenuti prošlosti na način devetnaestovekovnog romantičnog nacionalizma, legalisti su - makar to bilo protivno sopstvenim iskrenim intencijama - završili na pozicijama odbrane institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog resantimanskog nacionalizma."[224] U stvari, na pozicijama one jedi­ne tradicije o kojoj je pisao Slobodan Jovanović. U osnovi strategije koja je na kraju XX veka doživela poraz, tradicija velikodržavnog nacionalizma je kroz sprečavanje alternative održavala kontinuitet, ali znatno degenerisana.

Više okolnosti sprečavalo je Zorana Đinđića da otvoreno dešifruje suštinu sukoba. Zoran Đinđić nije bio sklon personalizovanju društvenih pojava,[225] pa tako ni sukoba između legalista i reformista. "Ova rivalstva", govorio je, "predstavljaju izraz duboke podele društva. Ono je tokom prote­klih 20 godina postalo prilično inertno. Sada su mnogi iznenada prinuđeni da shvate šta se dogodilo u svetu. To predstavlja osnovu konzervativnog bloka, u kojem su strahovi veći od nada."[226] Važan je, pre svega, trenutak u kome je kroz reforme nastajala alternativa. U Srbiji, nesklonoj promenama, reforme su počinjale sa velikim zakašnjenjem i startovale su sa osnova koje su dugoročno i temeljno razarane: "antibirokratska revolucija", ratovi, sank­cije, izolacija, bombardovanje.

Napadi na vladu čiji su prioritet bile reforme, i koja je za njihovo sprovođenje dobila mandat, prilagođeni su novonastaloj situaciji. Nije više bilo oportuno napadati vladu kao izdajničku, kao ekspozituru sranih sila. U suštini, ta konotacija je samo dobila novi izraz. U opštem osiromašenju, ko­je je izazvalo otvorenije nezadovoljstvo tek kad je rat prestao i diktator oti­šao, bilo je mnogo efikasnije napadati vladu kao korupcionašku, kao ekspo­zituru krupnog kapitala. Osuda pljačke gotovo da je relativizovala ratne zlo­čine i zločine nad civilnim stanovništvom.[227] Utoliko lakše što je u toku rata došlo do opšte kriminalizacije zemlje i brutalizacije društva. U središtu na­pada bio je premijer: on je javno optuživan za veze sa organizovanim kriminalom[228] i sumnjičen da je mafijaš.[229] Pri tom je korišćen rizik koji je, uz saglasnost svih lidera opozicije, preuzeo uoči 5. oktobra, da preko Jedinice za specijalne operacije izbegne prolivanje krvi.

Izložen velikim pritiscima, koje je tumačio namerom da se na sledećim izborima i on i Demokratska stranka potisnu u drugi plan, premijer Zo­ran Đinđić je insistirao na reformama. Podsećao je koalicione partnere na obaveze i odgovornosti koje ima demokratska vlast posle dugog razdoblja autoritarne vlasti. Upozoravo je da su bezakonje i odsustvo kriterija istine -"svako ima pravo da vas kleveće i da izmišlja što god hoće"[230] - posledice političkog nasilja. Tražio je principijelnu kritiku i zahtevao dokaze za sve optužbe. Izražavao je spremnost, i vlade i svoju ličnu, da se izlože proveri javnosti i odgovarajućih institucija. Inače, "ponovo se stvara klima nesigur­nosti kao u vreme Miloševića", a u "takvoj klimi zemlja gubi svu energiju potrebnu za promene".[231]

Zoran Đinđić se pitao kako u novoj situaciji uspostaviti demarkaciju, ne da bi smanjio lični rizik, već da bi izbegao da se u konfuziji udavi strate­gija evropske Srbije. Osećao je da kriminalizacija Vlade i njega lično stvara teren za organizovani nastup snaga kontinuiteta, samo sada sa široko razvi­jenom socijalnom zastavom: "Ne bih bio iznenađen ako bi se u izvesnom trenutku konzervativni deo našeg nacionalnog bića okrenuo i rekao: Stani, kakav Zapad, truli Zapad, nećemo mi kapitalizam, nećemo da radimo za druge, da budemo sluge, da nam naše fabrike uzimaju drugi."[232]

Za pomenutu klimu koja je, pored ostalog, pogodovala radikalima i omogućila im povratak na političku scenu sa koje su bili potisnuti posle 5. oktobra 2000, Zoran Đinđić je smatrao najodgovornijom Demokratsku stranku Srbije. Stranka iz antimiloševićevskog bloka, čiji je predsednik iza­bran za predsednika jugoslovenske države kao kandidat ovog bloka, generi­rajući kampanju protiv reformske vlade i premijera lično, toj kampanji dala je uverljivost.[233]

Faktički bez političke moći,[234] suočen sa teškim nasleđem, premijer Zoran Đinđić je nastojao da održi kurs brzih promena i iskoristi probuđenu energiju građana koja je bila glavni resurs Srbije posle uklanjanja Slobodana Miloševića. Imao je više razloga da izbegne utisak da je u pitanju njegov lični sukob sa Vojislavom Koštunicom: štedeo je energiju i nije hteo da olakša strategiju raznim centrima i strukturama režima Slobodana Miloševića.[235]

Javna diskreditacija vlade i njega lično, prisilila je premijera da definiše suštinske razlike između legalista i reformista, odnosno između njega i Vojislava Koštunice: "To su dve koncepcije koje se vrlo jasno diferenciraju na političkoj sceni Srbije."[236] Jedna je utemeljena u prošlosti i teži kontinui­tetu, druga je okrenuta budućnosti i po definiciji je izraz diskontinuiteta. Ne radi se o pravu, jer Miloševićev režim nije nikakav legalni sistem, već si­stem jedne diktature. Sa tog stanovišta, "legalizam znači ne menjati ništa i čekati da se nešto samo promeni". Nasuprot legalizmu koji je "pasivna, gubitnička i defanzivna pozicija", stoji aktivna i ofanzivna pozicija: "Ako želi­mo nešto da uradimo, moramo da budemo energični, odgovorni i efikasni i da ne bežimo od teških odluka već da im idemo u susret."[237]

Ove koncepcijske razlike artikulisale su se kao pitanje izbora od sud­binskog značaja za naciju i za zemlju: ili Zoran Đinđić ili Srbija.[238] Brzo se pokazalo da to nije samo metafora. Za polovinu februara bilo je planirano ubistvo premijera Zorana Đinđića i cele njegove porodice.[239] Od ovog plana se odustalo, ali ne i od namere koja je ponovljena 21. februara: kamionom na premijerov automobil na Autoputu. Već ova frekventnost pokušaja ubistva govori o čvrstoj rešenosti sa kojom se išlo u susret 12. martu 2003. go­dine, kada je, na ulazu u zgradu Vlade Srbije, premijer Zoran Đinđić bio smrtno pogođen snajperom. Sa argumentom da se Srbija gura na optuženičku klupu sveta (nasu­prot stvarnom povodu, da se pred sudom utvrdi individualna odgovornost državnog čelnika za kršenje međunarodnog prava sprovođenjem nasilnih mera u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu) vođena je široka kam­panja prozivki, protiv koje se Zoran Đinđić sve do kraja svog života morao boriti. Zloduh prošlosti sejao je ponovo svoje otrovno cveće.

Čovek se zbog toga pita, kako je pojedinac, kako su njegova žena i deca to mogli da izdrže. Da li su to stvarno bila politička ubeđenja ili veziv­na moć moralnog integriteta ili čak njegovo naučno oblikovanje kao filozo­fa?" - pitao se, nemajući odgovor, Hans Koschnick u Jeni[240].

Životna ugroženost premijera nije bila tajna ni za državne organe ni za javnost. Sam premijer je minimizirao opasnost. Ali, to je bio privid: Zo­ran Đinđić je znao da živi u senci smrti. Spreman na rizike, on je govorio da je za njega "zapravo samo smrt predstavljala ozbiljnu opasnost".[241] Posle 21. februara, dopustio je sebi da javno pretpostavi odakle i zašto mu se preti smrću.[242]

Na prvi pogled, premijer Zoran Đinđić je reagovao sa pozicija revo­lucionarnog aktivizma: "Nikad se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina podržati. Poraze ne doživljavaj lično. Nikad se ne nerviraj zbog politike."[243] Ali, nje­gov odnos prema smrtnoj opasnosti sa kojom je bio suočen određivala je, pre svega, etika odgovornosti. Identifikujući se sa strategijom koja, bio je uveren, Srbiji pruža šansu kakvu nikada u svojoj istoriji nije imala i koja se neće još jednom ponoviti, Zoran Đinđić nije ni hteo, a više nije ni mogao da odustane.

Tri odlučujuće osobine stvaraju, po Weberu, političara: strast, dobro procenjivanje i osećaj odgovornosti. Strast Zoranu Đinđiću niko ne poriče. Njegova sposobnost procenjivanja izaziva podele, a negiranje odgovornosti ujedinjuje njegove protivnike. I sa male distance, njegova sposobnost procenjivanja izdržava probu vremena. Najviše će vremena biti potrebno za procenu njegovog osećaja odgovornosti. Razlikujući etiku uverenja i etiku odgovornosti Weber je ovu drugu vezivao za zrelost političara bez obzira na njegovo životno doba. Ona, ta zrelost, po Weberu, znači pre svega odgovor­nost za posledice vlastitih postupaka, i podrazumeva da političar, zbog unu­trašnje ravnoteže, u jednom trenutku kaže: "'Ne mogu drugačije. Tu sam gde jesam!' Takav stav je u ljudskom smislu izvoran i potresan. Svako od nas, ako mu duša nije umrla, može se jednog dana naći u sličnoj situaciji. Etika uverenja i etika odgovornosti nisu protivrečne, već se međusobno do­punjuju i sačinjavaju autentičnog čoveka, onog koji se politikom može bavi­ti 'kao pozivom'."[244]

Zoran Đinđić je bio taj autentični čovek. Zato se u dubokom odjeku koje je izazvalo njegovo mučko ubistvo i izdvaja misao o politici kao pozi­vu u koji je utkana etika odgovornosti.[245]

Javno diskreditovanje premijera Zorana Đinđića, koje je posle ubistva, za trenutak, u Srbiji stalo, ubrzo se nastavilo. Raskid sa evropskom strategijom Zorana Đinđića manifestovao se i brutalnim poništavanjem tra­gova sećanja na njega lično.[246] U atmosferi koja je stvarana pre početka sudskog procesa optuženima za ubistvo premijera Zorana Đinđića, on je tre­tiran kao zloduh koji se ni vlastitom smrću ne može iskupiti.[247]

Početak krivičnog postupka optuženima za ubistvo premijera Zorana Đinđića [248] podudario se sa izbornom kampanjom i nije se po formi razliko­vao od nje. Prema viktimologu Vesni Nikolić-Ristanović, vidljivo je bilo nastojanje "da se održi sumnja u umešanost premijera u kriminal, da se nađe opravdanje i relativizuje njegovo ubistvo". [249] Naknadno je viktimizovana žrtva, dodatno nanošena patnja njenoj porodici, a društvo udaljavano od mogućnosti da se utvrdi istina "o jednom od najtežih zločina u novijoj srp­skoj istoriji".[250] Sve zajedno imalo je dugoročno teške posledice: "Nažalost, i pored toga što je sasvim jasno da je istina o zločinu mozaik različitih, me­đusobno dopunjujućih, činjenica, koje sud tek treba da utvrdi, ono što se već gotovo godinu dana pouzdano zna jeste da je ubijeni bio građanin Srbi­je koji je u momentu kada je ubijen bio premijer Srbije. U svakoj civilizovanoj pravnoj državi to bi bio dovoljan razlog da svi akteri krivičnopravnog sistema rade svoj posao na najbolji mogući način, kako bi se do istine došlo što pre, kako bi krivci bili kažnjeni a oštećenima bila nadoknađena šteta u meri u kojoj je to moguće. U Srbiji je izgleda upravo to dovoljan razlog za blokiranje rada pravosudnih organa i raspirivanja političke netrpeljivosti i agresije."[251]

Za javnost je ostajalo neprozirno vezivanje politike i zločina u neraz­mrsiv čvor. Tada se i javila ideja o ovom Zborniku.


[198] Sobodan Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila, Sabrana dela, VI, Beograd, 1933, str. 433-434

[199] Isto, str. 457-458.

[200] Slobodan Jovanović, Vlada Aleksandra Obrenovića, knj. III, str. 342.

[201] Pera Todorović, Ogledalo. Zrake iz prošlosti. Priredila Latinka Perović. Beograd, 1987, str. 777.

[202] Vid. Miloš Vasić, Atentat na Zorana, Beograd, 2005.

[203] Vid. u ovom Zborniku, Marijana Obradović, "Sudski proces optuženima za ubi-stvo premijera Zorana Đinđića".

[204] Vid. u ovom Zborniku, Izabela Kisić i Ksenija Lazović, "Medijska slika Zorana Đinđića", Velimir Ćurgus Kazimir, "Šum laži".

[205] Vid. Slobodan Inić, "Zoran Đinđić - Politika kao šverc" u: Portreti... ; Vesna Pe-šić, "Aktuelnost Đinđićeve filozofije... "; Stojan Cerović, Izlazak iz istorije 1999-2004...; Dobrica Ćosić, Kosovo...; Milan St. Protić, Izneverena revolucija 5. oktobra 2000...

[206] Dragoljub Mićunović, "Ostavka..." u: Moja politika..., str. 155-164.

[207] Sigurniji posle hapšenja Radomira Markovića, načelnika RDB (kraj 1998-januar 2001) jedan pripadnik Jedinice za specijalne operacije ispričao je da je u vreme građanskih protesta, za slučaj da dođe do većih nereda, imao nalog da prvo ubije Zorana Đinđića: "...na­log je bio da se namestim u neku zgradu tako preko puta Trga sa snajperom i čekam drugi nalog da pucam u tebe (Z. Đinđića)". Zoran Đinđić, Srbija u Evropi..., str. 304-305.

[208] Za vreme intervencije, opozicioni lideri su bili praćeni, a za slučaj pobune naroda, imali su biti likvidirani: "Bio je potpuno pripremljen scenario i bilo je samo pitanje ko će biti prvi, Ćuruvija (Slavko), Vuk (Drašković) ili ja (Zoran Đinđić)." Vesna Mališić, Zoran Đin­đić - San o Srbiji..., str. 70.

[209] U uvodu intervjua sa Zoranom Đinđićem za NIN (8. jul 1999), Luka Mičeta piše: "Glavni target ovog puta je dr Zoran Đinđić. Pojedini SPS-ovci su sa takvim entuzijazmom krenuli u njegovu demonizaciju kao da su sami poginuli na Kajmakčalanu." Zoran Đinđić, Srbija u Evropi... , str. 70.

[210] Početkom marta 2000. godine, Đinđić je napravio računicu: "Poslednji put bio sam na RTS-u u januaru 1994, a do pre nekoliko dana - 160 puta sam pominjan u negativ­nim konotacijama, što u dužim emisijama, što u kraćim, i to samo na glavnom programu. Sporedne da i ne pominjem." Isto, str. 83.

[211] U razgovoru sa Stevanom Nikšićem za NIN (2. mart 2000), Đinđić je rekao: "Ja sam izdajnik opšte prakse. Kad usred noći upitate nekog u Srbiji: Zoran Đinđić? Reći će vam: On je špijun. To je prva asocijacija koja mu padne na pamet." Isto, str. 86.

[212] Predsednik Republike obratio se građanima Jugoslavije povodom drugog kruga predsedničkih izbora zakazanih za 8. oktobar. "Ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije", Politika, 3. oktobar 2000. Ovo obraćanje čitano je i nad kovčegom Slobodana Miloševića pred Narodnom skupštinom, 18. marta 2006.

[213] Isto.

[214] Pismena izjava Radomira Markovića data u zatvoru 17. 5. 2001. Cit. prema: Du­šan Mihajlović, Povlenske magle i vidici... , str. 80.

[215] Isto, str. 85.

[216] Postojala je naredba Slobodana Miloševića da se Zoran Đinđić ubije 5. oktobra uveče na svom putu u televizijski studio u Košutnjaku gde je trebalo da govori o tome šta se dešava: "Plan je bio da na putu za Košutnjak jedan kamion prepreči, a da drugi kamion koji je specijalizovan za to, bukvalno pređe preko mog auta i da to bude smrt gnječenjem." Vesna Mališić, Zoran Đinđić - San o Srbiji... , str. 98.

[217] "Godine kampanje protiv Đinđića imale su efekta. Po dolasku na vlast on je važio za jednog od najnepopularnijih političara za razliku od svog rivala, jugoslovenskog predsed-nika Koštunice...", Suddeutsche Zeitung, 29. novembar 2002. Cit. prema: Zoran Đinđić, Sr­bija u Evropi... , str. 408.

[218] Isto, str. 132-133.

[219] Isto, str. 133.

[220] ‘’UNMIK uspostavlja nezavisno Kosovo. Zoran Đinđić sa predstavnicima Srba sa Kosova’’, Blic, Beograd, 4, maj 2001.

[221] Zoran Đinđić, Srbija u Evropi..., str. 404.

[222] Isto, str. 121.

[223] Nenad Dimitrijević, Srbija kao nedovršena država u: Između autoritarizma i demokratije. Srbija, Crna Gora, Hrvatska, knj.II , Civilno društvoi politička kultura, Beograd, 2004, str.63.

[224] Isto.

[225] Vid. Zoran Đinđić,’’ Nacionalni program srpskih komunista. Odsustvo identiteta i defetizam’’, Stav, Novi Sad, 27. jun 1990.

[226] Zoran Đinđić, Srbija u Evropi..., str. 396.

[227] Profesor Vojin Dimitrijević je jednom rekao:’’ Ispade da je veći greh ukrasti nego ubiti. Ni to, međutim, nije bez korena. Na poslednjem hajdučkom procesu (Čačak, 1897) prvooptuženi je odgovarao za 50teških zločina koje je počinio za 1000 dana hajdukovanja I za jedno ukradeno jagnje pre nego što je otišsao u hajduke. O zločinima je govorio hladno I prkosno, ali krađu jagnjeta nije priznavao. Vid. Pera Todorović, Hajdučija. Dodatak ‘’Malim novinama’’, Beograd, 1897-1898;31, 4. oktobar 1897.

[228] ‘’Sada žele da mi prikače etiketu da imam veze sa organizovanim kriminalom’’, Zoran Đinđić, Srbija u Evropi..., str.383.

[229] ‘’Ja sam deset godina bio špijun što nemački, što američki... sad više nisam špijun. Sad sam šef mafije’’. Isto, str. 403.

[230] Isto, str. 403.

[231] Isto, str. 383.

[232] Isto, str. 175.

[233] Ovakvo baratanje optužbama i klevetama, o korupciji, mafiji, organizovanom kriminalu u koje je DSS sistematski krenuo pre godinu i po, legalizovao je šešelja kao nekoga ko je majstor za klevete. Demokratska stranka Srbije je dosta vešta u klevetama, i to iza manastirske ozbiljnosti. Iz smrtno ozbiljne poze mogu da vam izreknu najgore i najgnusnije laži i ljudi kažu: taj koji tako ozbiljno I zabrinuto izgleda ne bi valjda lagao. Ali, oni su amateri za Šešelja. I oni su otvorili taj prostor na kojem je on legalizovan . Šešelj nije postojao pre godinu I po dana. On je bio jedan klovn. Sada je on ozbiljan faktor na terenu koji je DSS definisao kao glavni teren naše političke bitke.’’ Isto, str. 403-404.

[234] O paradoksalnoj situaciji premijera Zorana Đinđića govori činjenica da je za vreme njegovog boravka u SAD u Beogradu došlo do pobune Jedinice za specijalne operacije.

Svedoci citiraju njegov opis tog paradoksa: "Čoveče, sedim s predsednikom Amerike, koji mi se obraća kao da sam lider supersile. Prvo sam mislio da sanjam kad je Buš rekao da smo nas dvojica ljudi koji će promeniti svet, jer imamo hrabrost i snagu da donosimo krupne od­luke. Na jednoj strni Buš koji kaže svet je naš, a trenutak posle toga, na drugoj strani ti(Čedomir jovanović –L.P ), koji kažeš da se pobunio JSO i da možda neću imati gde da se vratim.'' Čedomir Jovanović, Moj sukob s prošlošću, Beograd, 2005. Str. 105.

[235] Samo nekoliko dana posle 5. oktobra, Zoran Đinđić je govorio o postojanju strategije da se između njega i Vojislava Koštunice "napravi rascep". On bi bio onaj "zli duh koji negde iz pozadine pokušava da sruši Koštunicu i ceo sistem, sada više ne u službi stranih sila nego u službi stvaranja svoje mreže vlasti", da bi tu vlast kao "onaj Iznogud preuzeo [...] u Srbiji." Vesna Mališić, Zoran Đinđić - San o Srbiji..., str. 117

[236] Zoran Đinđić, Srbija u Evropi..., str. 371.

[237] Isto, str. 37.

[238] "Drugim rečima, ako Kiza (Zoran Đinđić - L.P.) preživi Srbija neće. Jednostavna
formula", "Čime je Labus oprao premijera Đinđića", Nacional, Beograd, 1-2. februar 2003.

[239] Miloš Vasić, Atentat na Zorana..., str. 144-145.

[240] Hans Koschnick / Hans Košnik, "Laudatio auf Dr. Zoran Đinđić" / "Laudacija za dr Zorana Đinđića", u: Milovan Božinović, Gabriella Schubert, Ulrich Zwiener + (Hrsg.)... , str. 41-12, 50-51.

[241] Zoran Đinđić, Jedna srpska vizija... , str. 111.

[242] "Možda sam naivno pomislio da je posle 5. oktobra u Srbiji nemoguće da se ponovi scenario Ibarske magistrale (ubistvo funkcionera SPO - L.P.)... ali ako je u ovom slučaju (21. februar 2003. - L.P.) reč o atentatu, to može samo da znači da je organizovani kriminal priteran uza zid." Konferencija predsednika Vlade Srbije u: Zoran Đinđić o Kosovu. Priredili Slobodan Erić, Ivan Marić. Beograd, 2003, str. 82-83.

[243] Zoran Đinđić, Jedna srpska vzija..., str. 124.

[244] Maks Veber, Duhovni rad kao poziv..., str. 188.

[245] Vid. Vladimir Gligorov, ''Politika kao poziv'', Ekonomist, Beograd, 17. Mart 2003.

[246] "Ne samo što nijedna javna površina u Beogradu nije dobila ime po bivšem predsedniku Vlade, ukoliko se zanemari skromno poljanče u blizini Trga Republike na kome je polomljena tabla s nazivom već na prvu godišnjicu smrti, i što više nikom ne pada na pamet da se Aerodrom Beograd nazove njegovim imenom, kako su svojevremeno mnogi predlagali, nego su čak i u zabitom Svilajncu shvatili da Zoran Đinđić nije dostojan njihovog glavnog sokaka, pa je gradskom korzou vraćen stari naziv - Aleja palih boraca. Đinđićev politički projekat gazi se besomučnije od onoga što je preostalo na simboličnom planu." Svetlana Vasović- Makina, "Prepreka zaboravu", Vreme, Beograd, 23. decembar 2004.

[247] Vid. Latinka Perović,'' Srpsko društvo i Zoran Đinđić'', Danas, Beograd, 9. jun 2004.

[248] Vid. U Zborniku: Marijana Obradović, ''Sudski proces optuženicima za ubistvo premijera Zorana Đinđića''.

[249] Vesna Nikolić-Ristanović, ''Konstrukcija krivice žrtve, sa posebnim osvrtom na krivični postupak protiv optuženih za ubistvo premijera Zorana Đinđića'', Temida, Beograd, mart 2004,str. 14.

[250] Isto, str. 15.

[251] Isto, str. 16.