Istorijska perspektiva

Ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića (25. januar 2001-12. mart 2003) nije jedino političko ubistvo u istoriji Srbije modernog doba. Krvavi obračuni srpskog dvora sa političkim strankama (kralja Milana sa Radikal­nom strankom 1883); stranački obračuni političkih protivnika kao nepomir­ljivih neprijatelja u kojima je dolazilo do svirepih i ritualnih ubistava (napa­di Radikalne stranke na Naprednu stranku 1887. i 1889); nasilne smene vla­sti na vrhu države (prinudne abdikacije i umorstva monarha)[191] - više su pravilo nego izuzetak.

Studija francuske istoričarke Helene Carrere d'Encansse Ruska nesre­ća. Ogled o političkom ubistvu[192] nema pandan u srpskoj istoriografiji. Me­đutim, to ne znači da nije bilo i pokušaja objašnjenja političkog ubistva kao jedne od dominantnih osobina političkog života u Srbiji. Ono je nalaženo u činjenici da je devetnaestovekovna Srbija bila "zemlja jednostavna sa zada­cima prostim", i "u isto vreme zemlja nova".[193] Drugim rečima, zemlja bez tradicija: dinastičkih, stranačkih, klasnih. "Jedina tradicija koja postoji, čvr­sta i stamena, jer negovana vekovima, to je nacionalizam. On je taj koji daje nadahnuća za velike podvige i vladaocima i strankama i narodnoj masi."[194]

Ova jedina tradicija je po prirodi stvari totalitarna. Ona isključuje unutrašnje podele: pre svega socijalnu, a potom i političku. Sa stanovišta ove tradicije - institucije, mehanizmi i procedure moderne države i društva predstavljaju sredstva koja razbijaju unutrašnje jedinstvo. Cilju koji je pro­izlazio iz ove tradicije odgovaralo je sredstvo: "Mi smo još mlad i sirov na­rod, koji tek počinje sticati političko iskustvo, i koji u nedostatku veštine rešava stvari silom."[195] Kako u spoljnoj politici, tako i u unutrašnjoj.

Autokratski vladaoci, "zadrt seljak", "zadrta [... ] i inteligencija, i to ne toliko iz fanatičkog oduševljenja za ideje koliko zbog neobuzdanosti lič­ne ambicije" - u rezultatu: "nikakvo čudo, ako je naš XIX vek pun sudara ikatastrofa".[196]

Naredni vek koji Srbija ima u svom istorijskom iskutvu karakteriše izraženiji paralelizam dva procesa: nasilje sa raznim predznacima (dinastič­ki, ideološki, politički, etnički, verski) i modenizacija, uz dominaciju države (presudna važnost okvira, odnosno teritorija) nad društvom (relativizacijasupstance: proizvodnje, saobraćaja, obrazovanja, zdravlja). Kako su ova dva procesa uticali jedan na drugi?

Političko nasilje je pokazalo veliku istrajnost u istoriji Srbije, i oču­valo kontinuitet: ubistvo premijera Zorana Đinđića na početku XXI veka predstavlja zadnje poglavlje te istorije. Posmatrano izvan nje, ono se ne mo­že ni objasniti ni razumeti.

U shvatanju samog Zorana Đinđića da u Srbiji treba promeniti poli­tičku matricu sadržana je i njegova anticipacija vlastite sudbine. Samo ne­koliko dana posle promena 5. oktobra 2000. godine, on je u jednom razgo­voru rekao:

"Sledeće godine mi moramo da počnemo najsveobuhvatniji postupak modernizcije naše države od vremena kada je knez Mihailo ubijen upravo zato što je to hteo, što je hteo da dovede strance, da dovede naše ljude iz Beča i Budimpešte i da modernizuje jednu orijentalnu državu kakva je tada bila Srbija, koja je počivala na ličnim vezama, na klanovima i interesima. Njegova ideja je bila da po ugledu na tada naprednu austrougarsku admini­straciju modernizuje i srpsku. I jedan od razloga što je bio neomiljen i što je bio ubijen je upravo taj.

Od tada do danas mi nismo pristupili sveobuhvatnom procesu moder­nizacije srpske države. Sada je trenutak za to."[197]


[191] "Na prvo mesto treba staviti ubistva monarha, jer je jedino knez Miloš Obrenović umro prirodnom smrću dok je bio na vlasti. Svi ostali monarsi bili su usmrćeni ili prinuđeni na abdikaciju, čime je ostvren kontinuitet nasilne smene vlasti kao jedne od dominantnih osobina političkog života. Nasilno je uklonjen Karađorđe, nasilno su smenjeni knez Miloš i knez Mihailo posle njihove prve vlade. Sa mesta kneza svrgnut je i knez Aleksandar Karađorđević. Ubijen je knez Mihailo. Kralj Milan je prognan iz padnika Crne ruke (zaverenička organizacija u kojoj su pretežno bili oficiri - L.P.) prinuđen na abdikaciju 1914. godine, njegov sin Aleksandar ubijen 1934, kralj Petar revolucionarnim putem skinut s vlasti zajedno sa samom monarhijom. Ubijen je i prvi demokratski premijer Zoran Đinđić". Dubravka Stojanović, "Ulje na vodi. Politika i društvo u Srbiji" u: Dimić, Stojanović, Jovanović, Srbija 1804-2004, Beograd, 2005, str. 134-135.

Ovome nizu treba svakako dodati i ubistvo Ivana Stambolića, predsednika Socijali­stičke Republike Srbije, koje je izvršeno 25. avgusta 2000. godine.

[192] Vid. Elen Karer d'Ankos, Ruska nesreća. Ogled o političkom ubistvu, Sremski Karlovci - Novi Sad, 1992.

[193] Slobodan Jovanović, Vlada Aleksandra Obrenovića, knj. III, Sabrana dela, XII, 1936, str. 426.

[194] Isto, str. 427.

[195] Isto.

[197] Zoran Đinđić, San o Srbiji..., str. 145-146.