Srpske reforme i međunarodni uticaj

Autorski tekst dr Zorana Đinđića za "Glas javnosti"

Ako je verovati istraživanjima javnog mnjenja, većina naših građana smatra da se reforme u Srbiji sprovode pretežno uz uticaj međunarodnih organizacija. Prema tim anketama, svet više utiče na tok i sadržaj reformi nego i sama Vlada Srbije.

U ovom utisku imamo dva problema. Najpre, ako građani misle da neko izvan naše zemlje donosi odluke važne za naš svakodnevni život, onda će zauzeti pasivan stav i očekivati da neko drugi rešava naše probleme. Na stranu činjenica da se dovode u pitanje temelji nacionalne politike i državnog suvereniteta: ako se izvan zemlje vodi ekonomska politika zemlje, kako da verujemo da je ta ekonomska politika u interesu građane te zemlje, a ne nekih svetskih centara moći?

Drugi problem proističe iz činjenice da međunarodne organizacije nemaju veliki ugled u našoj javnosti. Ako po uverenju građana one stoje iza naših reformi, onda ni te reforme nemaju previše šansi da dobiju široku i iskrenu podršku. A bez iskrene podrške stanovništva, ozbiljne reforme ni u jednoj zemlji nisu uspele.

Dakle, imamo problem. Kao i kod svakog problema, preporučljivo je da ga razložimo na sastavne delove, da činjenice odvojimo od predrasuda, i da dođemo do stvarnog stanja stvari. 

Najpre, da vidimo koje su to najvažnije međunarodne organizacije koje bi mogle da utiču na našu ekonomsku politiku. Zatim, šta one rade i kakvu politiku zastupaju. Konačno, šta je naša nacionalna politika i gde su saglasnosti i sporovi između politike međunarodnih ekonomskih organizacija i naše nacionalne ekonomske strategije.

Velika trojka

Najvažnije globalne institucije, od čijih izveštaja zavisi ekonomski i finansijski rejting zemlje, jesu Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija. Ono što su Ujedinjene nacije na polju svetske politike, ove institucije su na polju svetske ekonomije. Njihov zadatak je da pomognu zemljama u razvoju i da blagovremeno spreče regionalne i svetske ekonomske krize. Za tu svrhu raspolažu ogromnim finansijskim sredstvima koja pod određenim uslovima daju zemljama sa finansijskim i ekonomskim problemima.

Na pitanje u kojoj meri svetske ekonomsko-finansijske institucije utiču na naše reforme, odgovor je složen: kao promoteri principa tržišne ekonomije i efikasne privrede one imaju veoma korisnu ulogu. Kao opšta terapija koja se primenjuje na svaki pojedinačan slučaj, one mogu imati kontraproduktivne efekte. Na našoj snazi i pameti je da maksimalizujemo pozitivne i da minimalizujemo negativne efekte ovog uticaja. Kao uostalom što je slučaj sa bilo kojom temom koja se tiče našeg međunarodnog položaja. Ako želimo svoje mesto pod suncem, moramo poštovati međunarodna pravila. A na našoj sposobnosti je da iz toga izvučemo maksimalnu korist za svoju zemlju.

Cena struje kao primer. Da bismo dobili dugoročne povoljne kredite za rehabilitaciju EPS-a, od nas se zahteva da cena struje postane ekonomska kategorija. Na stranu diskusija koliko su građani do sada plaćali struju. Polazimo od pretpostavke da će novi način obračuna izražavati realnu potrošnju, pa se postavlja pitanje, da li da cena kilovata bude ekonomska, ili subvencionisana, s obzirom na socijalno stanje građana. I zašto se MMF i Svetska banka mešaju u to?

Odgovor je jednostavan. Ako se struja subvencioniše, onda se razlika do ekonomske cene EPS-u nadoknađuje iz budžeta, ili mu se ne nadoknađuje, pa on ide u gubitak. U slučaju da se EPS finansira iz budžeta, to je ponovo novac siromašnih građana, koji kao poreski obveznici finansiraju subvencije za šta nema opravdanja. Ako EPS ide u gubitak, jer niko ne pokriva ekonomsku cenu, onda je njegova rehabilitacija besmislena, pa međunarodne institucije ne žele da je finansiraju. Dakle, ma koliko to na prvi pogled izgledalo drugačije, rasprava o ceni struje sa MMF-om nije mešanje u naša unutrašnja pitanja, nego legitimna rasprava sa potencijalnim kreditorom.

Da bi dobile podršku ovih organizacija, od koje onda zavisi podrška privatnih banaka i investitora, zemlje treba da dokažu da će kredite koristiti pametno i opravdano. Zbog toga se tim zemljama postavljaju strogi uslovi i pažljivo se prati njihovo sprovođenje. Pretpostavka ovih organizacija je da će ispunjavanjem njihovih uslova svaka zemlja stvoriti zdravu tržišnu ekonomiju, i da joj više neće biti potrebna međunarodna podrška.

Pri tom, Međunarodni monetarni fond se bavi pretežno makroekonomskim temama kao što su budžetska ravnoteža, monetarna politika, inflacija, međunarodni dugovi zemlje, itd. Svetska banka je nadležna za strukturne probleme, kao što su finansijske institucije, spoljna trgovina, tržište rada, itd. Svetska trgovinska organizacija nadgleda liberalizovanje tržišta i uklanjanje barijera za međunarodnu trgovinu.

Dakle, nema ničeg lošeg u činjenici što zemlje u tranziciji, ili u finansijsko-ekonomskim teškoćama, dobijaju određene uslove i standarde kojih se moraju pridržavati ako žele da se priključe uspešnim privredama. Ti uslovi se tiču budžetske discipline, javne potrošnje, zaduživanja, javnih investicija, politike plata i mnogih drugih stvari koje čine ekonomsku politiku jedne zemlje.

Teorija i život

To je tako u teoriji. Naravno, svi znamo da u praksi stvari nisu tako idilične. Poznat nam je niz zemalja čiji su ekonomski i socijalni problemi porasli primenom terapije koju su propisale svetske finansijske institucije. Operacija uspela, pacijent umro! Takođe, veoma dobro su poznate oštre kritike koje su ugledni i razumni svetski ekonomisti uputili na račun MMF-a i Svetske banke. Ako je cilj ekonomske politike svake zemlje da umanji siromaštvo, poveća zaposlenost i podigne konkurentnost svojih proizvoda na svetskom tržištu, onda su međunarodne institucije u mnogim slučajevima gde su bile aktivne promašile taj cilj.

U čemu je problem, i da li je on rešiv? Da bismo odgovorili na prvi deo pitanja, trebalo bi analizirati svaki pojedinačni slučaj u kome aktivnosti pre sveta MMF-a nisu dale očekivane rezultate, od azijske finansijske krize 1997. preko kolapsa ruskog finansijskog tržišta, sve do još nerešenih problema u Argentini. Za takvu analizu ovde nema prostora. Ali možda nije nekorisno ukazati na tipologiju delovanja svetskih finansijskih institucija.

Opšti recept za konkretne bolesti

Načelno pitanje je zašto MMF sve to radi ako znamo da u njemu sede vrhunski ekonomski stručnjaci iz velikog broja zemalja?

Najkraći odgovor bio bi: MMF i Svetska banka prepisuju lek koji je u načelu ispravan, ali koji u pojedinačnim slučajevima može čak i da pogorša stanje pacijenta. Taj lek je oštra štednja, restriktivna budžetska politika, oslanjanje na realne izvore prihoda, liberalizacija tržišta.

Zašto je ovaj lek načelno ispravan? Zato što su ekonomske krize obično posledica lošeg administrativnog uticaja države i politike na privredu (preko politički zavisnih banaka, subvencionisanih preduzeća, inflatornog novca, itd.) pa bi podrška aktivnoj državnoj ekonomskoj politici (podsticaj zapošljavanja, kontrola cena osnovnih proizvoda, subvencije za velike sisteme) u velikom broju slučajeva samo produžila agoniju. U takvim slučajevima vlast bi koristila kredite da kupuje socijalni mir, pa kada potroši lak novac, ponovo bi se pojavila na šalteru svetskih kreditora. Onaj ko je dopustio da mu zemlja zapadne u ozbiljnu ekonomsku krizu verovatno će se neodgovorno ponašati i prema međunarodnim kreditima. Argument kome se ne može mnogo prigovoriti.

Zašto je ovaj lek u pojedinačnim slučajevima ipak pogrešan? Zato što bez aktivne uloge države ne možete posrnulu ekonomiju postaviti na zdrave noge. Ili bar, ne dovoljno brzo da biste sprečili socijalna nezadovoljstva i jačanje antireformskih snaga.

U razorenoj privredi, bez regularnog finansijskog tržišta, obično imate visoku stopu nezaposlenosti, inflatorni pritisak na javne finansije, nekonkurentnost proizvoda i rašireno siromaštvo koje vas navodi na kontrolu cena ili subvenciju.

Striktna primena terapije MMF-a vodi restriktivnoj budžetskoj i monetarnoj politici, smanjenju inflacije i liberalizacije cena, a to znači još većem rastu nezaposlenosti i još većim problemima za siromašne slojeve stanovništva. Bar privremeno, dok se zdrava privreda ne pojavi. To bi se sigurno i desilo, ali u mnogim slučajevima narod nije imao strpljenja da podnosi bolnu terapiju ozdravljenja. U takvim slučajevima reforme su prekinute, a stanje se vratilo na nulu.

Očito, međunarodne finansijske institucije bi morale da razviju diferenciran pristup. Jedan prema vladajućim strukturama koje su odgovorne za ekonomske probleme svojih zemalja. Tu treba insistirati na strogim tržišnim uslovima i finansijskoj disciplini i ne dozvoliti da niko međunarodnim kreditima finansira svoje grupne interese ili svoju nesposobnost da vodi efikasnu ekonomsku politiku.

Drugi pristup je prema zemljama u tranziciji, gde je vlast nasledila razorenu ekonomiju i gde ne treba odmah odbaciti koncepciju administrativne podrške privredi. Tu se po pravilu radi o novoj administraciji za koju se ne mora automatski pretpostaviti da je nesposobna ili korumpirana. Ta administrativna podrška privredi bi se ogledala u velikim javnim investicijama i aktivnoj politici zapošljavanja, budžetskom zaduživanju zarad podsticaja ekonomskog rasta, selektivnim subvencijama, zaštiti delova domaćeg tržišta dok privreda ne postane konkurentna, itd.

Ovo je uostalom bila filozofija MMF-a prilikom njegovog uspostavljanja 1944. kao fonda za obnovu i razvoj razrušene Evrope i sveta. Ta se ideja u međuvremenu izmenila, ali ne uvek sa pravom.

Osnovno pitanje je, naravno, kako da međunarodne organizacije ocene da li je aktivna uloga države u privredi motivisana željom za reformama i uspostavljanjem tržišne privrede, ili pak interesom za učvršćivanje vlasti i produžavanje zavisnosti privrede od politike? Zatim, da li će takva privreda ikad postati samostalna, ili će joj uvek biti potrebna državna intervencija i subvencija?

To su zaista teška pitanja i ja imam razumevanje za međunarodne eksperte koji izbegavaju odgovornost i zato primenjuju jedinstven recept za sve zemlje.

Naš specifičan slučaj

Međutim, nema razloga da mi kao zemlja za svoju specifičnu situaciju ne zahtevamo specifičnu terapiju.

Naša dosadašnja makroekonomska strategija uklapala se u osnovne principe međunarodnih institucija. Uveli smo red i disciplinu u javne finansije, budžetski deficit je manji nego u većini razvijenih svetskih ekonomija, liberalizovali smo najveći deo cena, inflacija je isključivo posledica uklanjanja dispariteta. Administrativna podrška privredi svedena je na tehnički servis i ad hoc podršku, bez ozbiljnih investicionih injekcija. To se ogleda na tržištu rada, gde nema ozbiljnih pozitivnih signala.

Rezultati ove stroge ekonomske politike su ocenjeni kao impresivni od strane svih merodavnih ekspertskih grupa. Naravno, veće primedbe nemaju ni MMF ili Svetska banka.

Ali, vreme je da idemo korak dalje. Kredibilitet koji smo stekli u proteklom periodu daje nam za pravo da sa međunarodnim finansijskim institucijama pregovaramo o specifičnom modelu naše tranzicije. Kao partneri, a ne kao lekar i pacijent. Modelu u kome bi se radilo o značajnoj državnoj podršci privrednom razvoju.

Ako je cilj ekonomske politike da uveća zaposlenost, umanji siromaštvo i ubrza razvoj, onda su za postizanje tog cilja potrebne velike investicije. Pošto nije realno očekivati da u kratkom periodu to budu privatne investicije, treba razmotriti mogućnost velikih javnih investicija.

Naš zadatak je da uklonimo svaku sumnju da su te investicije politički, a ne tržišno motivisane, i da će one uspavati, a ne probuditi nagon preduzetništva. Zadatak MMF-a i Svetske banke je da nas podrži u ovakvom pristupu.

Taj zadatak nije lak, ali je rešiv. Pre nekoliko godina mnogi nisu verovali koje sve promene su moguće u ovoj zemlji. Kada govorimo o veri u bolju budućnost, danas svakako imamo više razloga da se nadamo, nego što smo imali pre nekoliko godina.

(Izvor: Glas javnosti; Autor: Zoran Đinđić)