Ауторски текстови

Ауторски текст др Зорана Ђинђића за недељник "Време"

Треба нам нови социјални консензус, одлагање свих спорова и сукоба, завртање рукава, увођење реда. Време штедње и жртава није прошло. Разлика је у томе што то данас чинимо за будућност својих породица и наше земље, а не зарад болесне политике и привилегија властодржаца

У септембру, октобру и децембру прошле године у Србији је дефинитивно успостављен национални консензус о демократској будућности наше земље. Око те снажне визије цела нација се ујединила, као ретко када у историји.

Данас се не примећује превише од тог полета и те енергије. Наше друштво као да је изгубило заједнички циљ, као да се опет поделило на интересе и дискусионе групе. Једни прете штрајком, други штрајкују, трећи теоретишу о разлозима за и против.

У чему је ствар?

Нема сумње, народ је срушио диктатуру ради бољег живота. Остварен је један део те жеље, онај политички. Недостаје онај важнији део, материјални, економски. Да ли то значи да је народ преварен?

Превареним се може сматрати само онај део народа који је веровао да ће са доласком политичке демократије аутоматски доћи економско благостање.

Нажалост, економског благостања нема без здраве економије. А наша економија је на смрт болесна и требаће јој поприлично да се опорави.

Услов нашег економског опоравка је: морамо да постанемо земља која је привлачна за улагања. То подразумева коренито реструктурирање наслеђене привреде и друштва, али и преиспитивање одређених наслеђених права.

Ауторски текст др Зорана Ђинђића за "Глас јавности"

Ако је веровати истраживањима јавног мњења, већина наших грађана сматра да се реформе у Србији спроводе претежно уз утицај међународних организација. Према тим анкетама, свет више утиче на ток и садржај реформи него и сама Влада Србије.

У овом утиску имамо два проблема. Најпре, ако грађани мисле да неко изван наше земље доноси одлуке важне за наш свакодневни живот, онда ће заузети пасиван став и очекивати да неко други решава наше проблеме. На страну чињеница да се доводе у питање темељи националне политике и државног суверенитета: ако се изван земље води економска политика земље, како да верујемо да је та економска политика у интересу грађане те земље, а не неких светских центара моћи?

Други проблем проистиче из чињенице да међународне организације немају велики углед у нашој јавности. Ако по уверењу грађана оне стоје иза наших реформи, онда ни те реформе немају превише шанси да добију широку и искрену подршку. А без искрене подршке становништва, озбиљне реформе ни у једној земљи нису успеле.

Дакле, имамо проблем. Као и код сваког проблема, препоручљиво је да га разложимо на саставне делове, да чињенице одвојимо од предрасуда, и да дођемо до стварног стања ствари.

Ауторски текст др Зорана Ђинђића за недељник "НИН"

Joseph Stiglitz. "Globalization and its Discontents", Њујорк 2002.

Аутор књиге је Клинтонов главни економски саветник у најуспешнијим годинама америчке економије (1993), главни економиста Светске банке (1997), прошлогодишњи добитник Нобелове награде за економију (уз то, од ове године, почасни саветник српске владе за питања економске стратегије)

Књига Џозефа Стиглица, посвећена тешкоћама и противречностима глобализације, предодређена је да постане бестселер. Сама тема је модерна и контроверзна, нарочито после низа жестоких антиглобалистичких демонстрација, краха енергетског гиганта Енрона и турбуленције на светским берзама. Уз то, аутор је 'ин', у сваком смислу те речи. Клинтонов главни економски саветник у најуспешнијим годинама америчке економије (1993), главни економиста Светске банке (1997), прошлогодишњи добитник Нобелове награде за економију (уз то, од ове године, почасни саветник српске владе за питања економске стратегије).

Примерак књиге добио сам уз напомену да је то сјајно стручно утемељење антиглобализма и беспоштедно демаскирање светских финансијских институција као главног узрочника светских финансијских криза из последњих неколико година.

Моје интересовање за тему почива делом на тешкоћи да разумем оправданост антиглобалистичких аргумената, а делом на потреби да разумем карактер светских финансија.

Ако неко из сличних мотива одлучи да прочита Стиглицову књигу, неће бити сасвим задовољан.

Ауторски текст др Зорана Ђинђића за лист "Политика"

Као често пута у својој историји, Србија данас није стање, него пројекат и визија. Она је на путу ка себи, не онаквој каква је била, него онаквој каква би могла да буде. Утолико је Србија на добром путу.

Да је Србија стање, то би било крајње провизорно и забрињавајуће стање. Недовршеност у односу са Црном Гором, недовршеност у односу на Косово, недовршеност у односу на своје властито уставно уређење. Такву Србију нико не би сматрао субјектом и чиниоцем, него болесником и проблемом. Због тога би највећа грешка била да себе дефинишемо неамбициозно. Ако и за тренутак посумњамо да ћемо успети, врло вероватно и нећемо успети.

Наша главна интегративна снага је уверење, а не систем. И, наравно, европски интегративни дух који влада епохом. Друге смо уверили у наше историјско право да нас прихватају као потенцијал, а не као фактицитет. Као фактицитет смо мало, као потенцијал можемо бити много.

У свету нас због тога данас сматрају земљом која има велике шансе да успе. Још само да уверимо и себе.

Вероватно је претерано говорити о циклусима у нашој новијој националној историји, али очито да је на почетку сва три последња века Србија добијала историјску шансу.

Ауторски текст др Зорана Ђинђића за лист "Данас"

Одговор српског премијера Зорана Ђинђића председнику СРЈ

Поштовани господине Коштуница, делим Вашу жељу да Србија и Црна Гора што пре реше међусобне односе и успоставе заједницу која ће бити како у интересу њихових грађана, тако и у интересу наше заједничке интеграције. Међутим, не могу сасвим да се сложим са тврдњом да од потписивања Београдског споразума "готово ништа није урађено". Уставна комисија је обавила важан део посла. Дефинисала је теме које треба да се нађу у Уставној повељи и прецизирала алтернативе и дилеме. Да је текст Београдског споразума био јаснији и конкретнији, дилема би било мање.

Поготово не могу да се сложим са оценом да су "владе у обема републикама преузеле ингеренције које ни по Уставу, ни по Београдском споразуму немају". Том тврдњом, коју је и Ваша странка поновила у јавности, сугерише се да је помоћ две владе при доношењу Уставне повеље неуставна или чак противуставна и штетна, док су активности свих других учесника у складу са важећим Уставом.

То су веома озбиљне оптужбе.

С тим у вези желим да Вас подсетим да институција "потписника Београдског споразума", на коју се Ви позивате као на крајњи ауторитет у овој ситуацији, ни у једном уставу није дефинисана. Који орган и на основу којих надлежности је формирао ту институцију и ко је одредио њен састав? На основу које уставне одредбе се у тој групи налази један страни држављанин? Добро је позивати се на уставност и законитост, али то не би требало чинити селективно.