Autorski tekstovi

Autorski tekst dr Zorana Đinđića za nedeljnik "Vreme"

Treba nam novi socijalni konsenzus, odlaganje svih sporova i sukoba, zavrtanje rukava, uvođenje reda. Vreme štednje i žrtava nije prošlo. Razlika je u tome što to danas činimo za budućnost svojih porodica i naše zemlje, a ne zarad bolesne politike i privilegija vlastodržaca

U septembru, oktobru i decembru prošle godine u Srbiji je definitivno uspostavljen nacionalni konsenzus o demokratskoj budućnosti naše zemlje. Oko te snažne vizije cela nacija se ujedinila, kao retko kada u istoriji.

Danas se ne primećuje previše od tog poleta i te energije. Naše društvo kao da je izgubilo zajednički cilj, kao da se opet podelilo na interese i diskusione grupe. Jedni prete štrajkom, drugi štrajkuju, treći teoretišu o razlozima za i protiv.

U čemu je stvar?

Nema sumnje, narod je srušio diktaturu radi boljeg života. Ostvaren je jedan deo te želje, onaj politički. Nedostaje onaj važniji deo, materijalni, ekonomski. Da li to znači da je narod prevaren?

Prevarenim se može smatrati samo onaj deo naroda koji je verovao da će sa dolaskom političke demokratije automatski doći ekonomsko blagostanje.

Nažalost, ekonomskog blagostanja nema bez zdrave ekonomije. A naša ekonomija je na smrt bolesna i trebaće joj poprilično da se oporavi.

Uslov našeg ekonomskog oporavka je: moramo da postanemo zemlja koja je privlačna za ulaganja. To podrazumeva korenito restrukturiranje nasleđene privrede i društva, ali i preispitivanje određenih nasleđenih prava.

Autorski tekst dr Zorana Đinđića za "Glas javnosti"

Ako je verovati istraživanjima javnog mnjenja, većina naših građana smatra da se reforme u Srbiji sprovode pretežno uz uticaj međunarodnih organizacija. Prema tim anketama, svet više utiče na tok i sadržaj reformi nego i sama Vlada Srbije.

U ovom utisku imamo dva problema. Najpre, ako građani misle da neko izvan naše zemlje donosi odluke važne za naš svakodnevni život, onda će zauzeti pasivan stav i očekivati da neko drugi rešava naše probleme. Na stranu činjenica da se dovode u pitanje temelji nacionalne politike i državnog suvereniteta: ako se izvan zemlje vodi ekonomska politika zemlje, kako da verujemo da je ta ekonomska politika u interesu građane te zemlje, a ne nekih svetskih centara moći?

Drugi problem proističe iz činjenice da međunarodne organizacije nemaju veliki ugled u našoj javnosti. Ako po uverenju građana one stoje iza naših reformi, onda ni te reforme nemaju previše šansi da dobiju široku i iskrenu podršku. A bez iskrene podrške stanovništva, ozbiljne reforme ni u jednoj zemlji nisu uspele.

Dakle, imamo problem. Kao i kod svakog problema, preporučljivo je da ga razložimo na sastavne delove, da činjenice odvojimo od predrasuda, i da dođemo do stvarnog stanja stvari.

Autorski tekst dr Zorana Đinđića za nedeljnik "NIN"

Joseph Stiglitz. "Globalization and its Discontents", Njujork 2002.

Autor knjige je Klintonov glavni ekonomski savetnik u najuspešnijim godinama američke ekonomije (1993), glavni ekonomista Svetske banke (1997), prošlogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju (uz to, od ove godine, počasni savetnik srpske vlade za pitanja ekonomske strategije)

Knjiga Džozefa Stiglica, posvećena teškoćama i protivrečnostima globalizacije, predodređena je da postane bestseler. Sama tema je moderna i kontroverzna, naročito posle niza žestokih antiglobalističkih demonstracija, kraha energetskog giganta Enrona i turbulencije na svetskim berzama. Uz to, autor je 'in', u svakom smislu te reči. Klintonov glavni ekonomski savetnik u najuspešnijim godinama američke ekonomije (1993), glavni ekonomista Svetske banke (1997), prošlogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju (uz to, od ove godine, počasni savetnik srpske vlade za pitanja ekonomske strategije).

Primerak knjige dobio sam uz napomenu da je to sjajno stručno utemeljenje antiglobalizma i bespoštedno demaskiranje svetskih finansijskih institucija kao glavnog uzročnika svetskih finansijskih kriza iz poslednjih nekoliko godina.

Moje interesovanje za temu počiva delom na teškoći da razumem opravdanost antiglobalističkih argumenata, a delom na potrebi da razumem karakter svetskih finansija.

Ako neko iz sličnih motiva odluči da pročita Stiglicovu knjigu, neće biti sasvim zadovoljan.

Autorski tekst dr Zorana Đinđića za list "Politika"

Kao često puta u svojoj istoriji, Srbija danas nije stanje, nego projekat i vizija. Ona je na putu ka sebi, ne onakvoj kakva je bila, nego onakvoj kakva bi mogla da bude. Utoliko je Srbija na dobrom putu.

Da je Srbija stanje, to bi bilo krajnje provizorno i zabrinjavajuće stanje. Nedovršenost u odnosu sa Crnom Gorom, nedovršenost u odnosu na Kosovo, nedovršenost u odnosu na svoje vlastito ustavno uređenje. Takvu Srbiju niko ne bi smatrao subjektom i činiocem, nego bolesnikom i problemom. Zbog toga bi najveća greška bila da sebe definišemo neambiciozno. Ako i za trenutak posumnjamo da ćemo uspeti, vrlo verovatno i nećemo uspeti.

Naša glavna integrativna snaga je uverenje, a ne sistem. I, naravno, evropski integrativni duh koji vlada epohom. Druge smo uverili u naše istorijsko pravo da nas prihvataju kao potencijal, a ne kao fakticitet. Kao fakticitet smo malo, kao potencijal možemo biti mnogo.

U svetu nas zbog toga danas smatraju zemljom koja ima velike šanse da uspe. Još samo da uverimo i sebe.

Verovatno je preterano govoriti o ciklusima u našoj novijoj nacionalnoj istoriji, ali očito da je na početku sva tri poslednja veka Srbija dobijala istorijsku šansu.

Autorski tekst dr Zorana Đinđića za list "Danas"

Odgovor srpskog premijera Zorana Đinđića predsedniku SRJ

Poštovani gospodine Koštunica, delim Vašu želju da Srbija i Crna Gora što pre reše međusobne odnose i uspostave zajednicu koja će biti kako u interesu njihovih građana, tako i u interesu naše zajedničke integracije. Međutim, ne mogu sasvim da se složim sa tvrdnjom da od potpisivanja Beogradskog sporazuma "gotovo ništa nije urađeno". Ustavna komisija je obavila važan deo posla. Definisala je teme koje treba da se nađu u Ustavnoj povelji i precizirala alternative i dileme. Da je tekst Beogradskog sporazuma bio jasniji i konkretniji, dilema bi bilo manje.

Pogotovo ne mogu da se složim sa ocenom da su "vlade u obema republikama preuzele ingerencije koje ni po Ustavu, ni po Beogradskom sporazumu nemaju". Tom tvrdnjom, koju je i Vaša stranka ponovila u javnosti, sugeriše se da je pomoć dve vlade pri donošenju Ustavne povelje neustavna ili čak protivustavna i štetna, dok su aktivnosti svih drugih učesnika u skladu sa važećim Ustavom.

To su veoma ozbiljne optužbe.

S tim u vezi želim da Vas podsetim da institucija "potpisnika Beogradskog sporazuma", na koju se Vi pozivate kao na krajnji autoritet u ovoj situaciji, ni u jednom ustavu nije definisana. Koji organ i na osnovu kojih nadležnosti je formirao tu instituciju i ko je odredio njen sastav? Na osnovu koje ustavne odredbe se u toj grupi nalazi jedan strani državljanin? Dobro je pozivati se na ustavnost i zakonitost, ali to ne bi trebalo činiti selektivno.